Недеља

Број 18.

Страна 7.

маркиза уродили су родом: сваки Провансалац мрзео је све што се његовим назвало. Међу тим Гастон није био од оних људи, који уступају, па макар се морао борити са равном стотином. — Само кукавица може бити толико подао, да опада и клевета једну младу девојку, која нема ни оца ни брата, који би јој одбранили част од ниских клеве тача, викне Гастон гласом, који је дрхтао од великог узбуђења. — Ако нема ни оца ни брата, има љубавника, а то је доста, одговори Лазет па се гласно насмеја. Ова страшна реч, „љубавника" разјарила је Гастона преко сваке мере. Потегао је и ударио Лазета руком по образу. Један једини узвик се могао чути у кавани, то је био узвик страховања. Сваки је познавао плаховиту природу, џиновску снагу и дрску храброст Лазетову. Једним скоком створио се до Гастона, па је свом снагом навалио на њега. Ухватио га је за гушу. Наста грозна гунгула. Друг Гастонов хтеде му притећи у помоћ, али га они други оборише на земљу и он се откотрљао негде под сто. Гастон и Лазет били су готово подједнако снажни, па се исход њиховог борења савршено није могао предвидети. Лазет, који је био управ толико частољубив колико и храбар, непрестано је довикивао својим друговима, који су хтели да му притекну у помоћ: — Натраг, оставите ме да ја сам свршим са њим. Али и они остали били су у великој мери разјарени, па нису могли беспослени посматрати хрвање ове двојице. — Дајте чаршав! викне један, брзо чаршав овамо, да ускочи маркиз у њега. Тад навале њих пет шест младића на Гастона, одвоје га од Лазета и дотерају га до билијара. Њих неколико хтели су да га оборе на земљу, други опет да му подметну ногу, а трећи да му стегну руке. Гастон се очајнички бранио. Осећао се у праву, па је добио тако силну снагу, да се и сам зачудио. За време ове дивље и неравне борбе непрестано је грдио своје нападаче; називао их је кукавицама, јер њих пет шест нападају на једног.

Обишао је око билијара и покушао да отвори врата па да умакне. И већ готово да учини шта је наумио, кад се заори радосно клицање: — Ево чаршава! — Дајте га у чаршав заједно с његовом љубазницом. Ове узвике више је слутио но чуо. Видео је да ће га савладати, па је морао трпети и најгрубље увреде од својих нападача. Једним снажним ударцем ослободио се својих нападача и за часак је био сдободан. Руке су му биле слободне, али противници његови навалили су на њега изнова. Тад је изгубио свест. За једним столом ручала су два трговачка агента. Гастон притрча њиховом столу, узе нож испред једнога и два пут га забоде у груди првом, који је насрнуо на њега. То је био несрећни Жил Лазет. Пао је. За тренутак наста тишина. Њих пет шест притрчаше Лазету да му помогну. Кавеџика поче страховито кукати, Нехи младићи повикаше: убица! Остали навалише понова на Гастона. Гастон је увиђао да је пропао. Његови противници нису пазили више чиме ће га ударати. Добио је већ неколико рана, али се још храбро држао. Најпосле се одважио на нешто нечувено. Скочио је на билијар а отуд право на затворена врата каванска. Скок је био толико силан, да је грудима разбио не само стакло већ и ћерчиво. Стакло га је још више израњавило. Гастон је био на улици, али није био још спасен. ГБегови противници, који се за часак збунише његовом храброшћу, сад јурнуше сви за њим. Гастон је трчао преко вашаришта и не знајући у ком правцу јури. Време је било гадно а земљиште ровито, влажно; небо су прекрилили црни тмасти облаци, ветар је дувао, али ноћ не беше ипак мрачна. Гастон је јурио од дрвета до дрвета. Непрестано се обазирао, видео је да су његови гониоци већ са свим близу. Није знао на коју ће страну.