Недеља
Број 18.
Страна 9.
требно знати ономе, који сав угруван у амбису, о какав се камен спотакао. Па бар да је само он пропао!... Али не, и Валентина је пропала са њиме заједно. Добар глас сироте девојке пропао је за навек. А баш он је упропастио њену чвст, он, коме је њена час била дражија од свега на свету. Да је умео владати собом, од свега тога не би било ништа. На послетку увидео је да ту испод туђе ограде не може „ до века остати. Није ни мало сумњао да је већ и власт извештена. Можда га већ и траже. Па ко би знао, можда су му већ ушли и у траг. Нема сумње, тражиће га и у замку, али пре поласка свог желео би видети још једном свога оца, мора га, дакле, видети. И бар још једном мора загрлити своју драгу Валентину. Гостон се диже, али не без тешкоће, јер у његовом организму наступила је реакција. Прекомерно напрегнуте жиле почеле су попугатати, лабави-
Јоца Д. Јоваиовић бив. министар грађевина (радикал)
— Шта се догодило? запита старац. — Догодило се то, да се морам праштати с тобом и бегати. Молим те дакле, дај ми трошка за пут. — Шта, хоћеш да бегаш? — Принуђен сам, драги оче, и то одмах. Гоне ме, угали су ми у траг. Жандарми тек што нису дошли. Убио сам два човека. Ово је тако страшан удар . 7 , _ био за маркиза, да је хтео скочити, али му костобоља не даде. — Где, кад? питао маркиз са страшним узбуђењем. — У Тараскону, у једној кафаници. Било их је петнајест а ја сам, потргао сам нож... — Ето какве су последице деведесетих година, гунђао је маркиз. Јамачно су те вређали грофе? — Клеветали су једну младу грофицу, једну девојку. — И ти си казнио угурсузе. До сто врага! имао си
ЈДнлош Савчић Давид бив. министар грађевина трг*. (самостални радикал) (самосталн ПОСЛАНИЦИ ЗА ти. Борба и бегање окупило је у зноју, којесасадаохладнео на њему. Рана на челу није била више крвава, осушила се, али он ипак није могао отворити очи. Кад га је стари маркиз видео, испустио је из руку чибук. Тај утисак лако је појмити. И лик и одело и руке Гастонове биле су крваве.
Симић Светозар Сто]адиновић >вац сајџија 1 радикал) (самостални радикал) ГРАД БЕОГРАД право. Прави племић не сме допустити, да оваки ниткови опадају какву отмену особу. Али, кажи ми кога су то вређали? ' — Госпођицу Валентпну Ле Верберијеву. — А, рече маркиз, а?!.. Ћерку оне маторе вештице. Е ови Ла Верберијеви права су несрећа за нас. Нек их бог