Недеља

Страна 14.

Број 19. и20.

бали ти још више? Узми. Бићу сретна кад те паре потрошиш. И оиа просу новац на сто, па га онда левом руком гурну пред њега. Он гледаше у њене танке, мале, бледожуте прстиће. Ђорђе Порги није више говорио о уштедама у кући. На три месеца након тога, пошто је послао и добио неколико тајанствених писама, која Ђорђина није могла читати, те их је због тога и мрзела, Ђорђе Порги је изјавио, да ће да путује и да ова због тога треба да се врати своме оцу и да тамо остане. Ђорђина удари у плач. Она је са својим божанством хтела да иде с краја на крај света. Зашто да га напушта, кад га љуби? — Ја одлазим само у Рангун, рече Ђорђе Порги. Кроз месец дана бићу опет овде, али за тебе ће бити боље ако останеш код оца. Оставићу ти двеста рупија. — Кад одлазиш само на месец дана шта ће ми онда двеста рупија? И педесет су сувише. Него иза тога се неко зло крије. Не иди, или ако већ мораш, поведи и мене. Још ни данас није Ђорђе Порги заборавио тај призор. Једва се ослободио Ђорђине, пошто се са њом најпосле споразумео да јој остави седамдесет и пет рупија. Она не хте узети више. За гим оде он бродом и железницом у Рангун. Тајанствена писма донела су му шестомесечно одсуство. Његово бегство и осећај да је учинио неку врсту издаје изазвали су у почетку у души његовој грижу савести, али кад се у великоме броду навезао на пучину, заборавио је на све и осећао се лакше. Из његове душе су ишчезле успомене: и на кућерак с палисадама, и на ноћну дерњаву дакоита и на самртну борбу и запевку првога човека, кога је он својом руком убио, и на све остале интимне ствари у прошлости, а место тога он је маштао о ономе, шта га чека у Енглеској. Брод је био пун оних, који су добили одсуства, све самих весељака, који су пуни радости заграјали, што су се ослободили бирманске прашине и бирманског зноја. Зрели људи, а понашали су се као деца. Они су много до-

принели томе, да Ђорђе Порги заборави на најскорију прошлост. Стиже у Енглеску, која га дочека са свима задовољствима, удобностима и финим навикама. Ђорђе Порги ишао је улицама као да је у неком пријатном сну. Питао се зашто свесни и паметни људи напуштају лепоте овога града? Он је сва уживања великоградскога живота сматрао сад као награду за свој трудан службени рад. (Свршиће се)

АФОРИЗМИ — МАРТИН ДОДА-ИВАНАЈ -

— Многи држи да се похађањем цркве и дељењем милостиње ида на пут уважења и правичности. — Величина сваке земље огледа се у делима њених синова. * — Женска, до дванаесте године, личи на голуба ; од дванаесте до петнаесте на лађу без компаса; од двадесете до тридесетпете, на јесење сунце ; од тридесетпете до четрдесетпете на змију без репа. * -— Уметност је ћерка трпљивости. — Бар половина од свију доброчинстава на свету постала је нехотично. — Поглед женин је стрела, која мало кад промаши. — Девојка жели да буде што пре жена, а када је већ то, онда би хтела да постане девојка. 1907 год.

П030РИШНА УМЕТНОСТ

Џриказ комада (Свршетак) Г. Руцовић као Вили био је ненадмашан. Да ли је Судерман — питао сам се, гледајући г. Руцовића — мислио, да ће српски уметник, уметник за кога свет не зна, приказати његовог Вилиа као прави светски глумац? Судерман је стекао у г. Руцовићу приказивача, који се равна са великим светским глумцима. Можда ће ово моје хваљење изгледати нескромно, али коме се тако чини, нека гледа Содом, па ће