Недеља

Број 19. и 20.

Страна 21.

ћи до Тараскона и да ће с те стране доћи, па га је у башти ишчекивала до једанаест часова. Али много раније, пре онога часа, који је између њих уговорен, приметила је да се она лампа, која је служила за уговорен знак, са места на место преноси. Нека зла слутња јој обузе срце, чисто се следила од страха. Некакав тајанствени неразговетан глас казивао јој је, да се у замку кламеранском догодило нешто необично страшно. Али шта се догодило? То није умела срачунати. Знала је, или је бар осећала, да се у замку морала догодити грдна несрећа. Укоченим погледом гледала је у ону црну гомилу, пазила је на сваки покрет оне светлости и чинило јој се као да види све оно, што се догађало у замку. Отворила је чак и прозор и ослушкивала, као бајаги могао би до ње допрети и какав глас, али разуме се није могла чути ништа. То ју је много узнемирило; она је свакога часа постајала све узнемиренија, док најпосле пије спазила знак, који јој је јасно казивао да је њен пријатељ запливао у реку. Готово да не верује својим очима.... Изгледало јој је као да Рона није била никад тако бесна и валовита као сада. Је ли могућно да се Гастон одважио да је преплива? Нема сумње морала се догодити нека грдна несрећа, Паде на колена па се поче богу. Непрестано је гледала у цу, откуд је могла ишчекивати свога драгана. Њен укочен поглед пратио је свако веће тело, које јој се у густој помрчини учинило да плива у реци.... Стрепила је да вали речни не носе собом мртво тело њенога Гастона. По неки пут учинило јој се као да

Железничка катаетрофа код ]\Лађареког Храдича: ЈМашиновођа и његоп ложач нађени су мртви, прикљештени машином и тендером, као што

молити оном прав-

чује очајно запомагање неког човека, који се бори са смрћу. Али то није био Гастон. Док су се хусари и жандарми невесело враћали у замак, Гастон је учинио последњи очајни покушај да спасе себе. Кад је скочио у реку, матица га је свом снагом заронила у дубину. Међу тим ГсСтон је био спреман на сваку опасност. У место узалудног борења он се подао природној сили, па је умеравао своје дисање. Тек на двадесет метара даљине изишао је понова на површину. Покрај њега је брзином стреле пливао онај грм, са кога је Гастон скочио у реку. Једним вештим покрегом створио се нањему. Неколико тренутака пливао је између разног ситног дрвећа, грања и других отпадака, које је река понела са собом. Гастон је сачувао до краја своју хладнокрвност, управ онако, као да је најобичније стање у коме се налази. У осталом велике плаховите реке тако су исто ћудљиве као што су и опасне. Кривудање речно врло је чудновато, час иде у лево час у десно. Гастон је веома добро познавао реку и њене ћуди. Знао је да се она овде баш према Кламерану савија, па се надао да ће га вода пребацити на другу страну, сама од себе. И није се преварио. Вода га је понела противној обали и да се није чувао могао би се још и утопити. Међу тим Гастон се преварио у ишчекивању, да ће га вода сама од себе моћи избацити на другу страну. Био је далеко од парка кад је приметио да је већ брзо као стрела промакао крај ла вербериског дворца. Па ипак имао је толико времена, да