Недеља
Број 21.
Страна 11.
Љуби ми очи, љуби лице млечно! Ја сам несрећна. Зашто си ме позн'о!? Ја тебе волим, море ми је грозно! Не плачи душо, ја те љубим ево! Крај мога срца, твоје срце бије Из ока твога мени сунце грије Сусана твојих кб да мелен тече Волите море, Бог, зора и вече. И кад нас буде растивило време Тад наше душе неће бити неме! Не плачи, драга, Гле како је блага Росица ова Из ока што кане! Она је пелен: За душу и ране О, љуби само, љуби колко можеш Нек моје срце, с твојим срцем стане!! IX Играју барке, гондоле и вали Са мора ветар пирка. Фијуче ветар и лице пали Коса ме твоја дирка. Галеби бели небу се дижу Весници силне буре; Са мора грдни валови стижу Гледај облаке суре! Гондола наша у море тоне О, лакше бесни вали! А глава твоја на груди клоне.... Ветар нам лице пали. — О, лакше бесни вали!
ДЕВОЈКА ИЗ БИРМЕ — РУДИЈАРД КИПЛИНГ —
— Свршетак Осим тога вољом провиђења пало му је у део највеће задовољство — прошевина, тиха енглеска прошевина, која се тако битно разликује од несолидне трговине женскињем на далеком истоку... То беше неко љубазно девојче, које имађаше велико пољско имање код Петворта, по њима се могло ходити по путањама, које деле орницу земљу од богатих ливада. Ђорђе Порги је сматрао, да је већ једном нашао нешто, што даје
животу вредности, те је мислио да се по себи разуме, да треба да пита девојку би ли она хтела да пође за њега и да отпутује са њим у Индију. Она простодушна пристаде на све и ако не знађаше како је у Индији. Овде се није имало посла са исплатом рупиа сеоском поглавици, него је наступило једно лепо свадбено весеље и имало се посла са богатим пошишкавим тастом, са плачном таштом и са попом, у црвеној мантији и белом стихару, који замењује одежду. Било је ту и шест девојака са прћастим носем, које су посипале цвеће од куће па до црквених врата. Месни лист описао је свадбу у свима појединостима и донео је цео текст венчане химне. Разуме се, да се све то десило само за то, што је господин уредник био оскудан у рукопису. После тога наступио је медени месец у Арунделу. Мамица је предано лила сузе, све док Ђорђе Порги није под својом заштитом одвео њезину јединицу ћерку у Индију. Несумњиво је, да је Ђорђе Порги био смртно заљубљен у своју жену, а она је гледала у њему најбољега и највећега човека на свету, Кад се он понова јавио на дужност у Бомбају, сматрао је себе за овлашћенЗ, да због своје женице затражи неку мало бољу станицу. Како је он својим радом у Бирми скренуо био на себе пажњу и пожњео заслужено признање, то му је све учињено по вољи, како је захтевао. Он је премештен по молби на станицу, коју ћемо ми назвати Сутрами. То је место подигнуто на косама неколиких брегова и сматрано је за „климатско лечилиште", и то из тога најобичнијега разлога, што је канализација у томе месту била сасвим — забатаљена. Ту се настанио Ђорђе Порги и_ брзо се и лако навикао на брачни живот. Он није чинио, што чине многи млади људи, није декламовао о ретком и драгоценом осећању, које га обузима, када изјутра са избраницом својега срца седа за доручак, „јер је то природна ствар, и ње је већ било једном" као што би то практични Американац рекао. Сравњујући своју садашњу женицу са Ђорђином, дошао је до закључка, да је ипак добро урадао, што се оженио. Али с оне стране бенгалског мора нити је било среће ни задовољства под