Недеља

Страна 14.

Број 21.

колико је год могла брже и богову су јој указали последњу милост. Један Енглез је заустави у вечерњем сутону и то баш тамо, где скреће пут у Сутраин. — Боже благи, шта ћете ви овде? То беше Џили, асистент Ђорђа Поргија у горњој Бирми. Ђорђе га је заволео и за то га је повео са собом и у Сутраин. — Дошла сам, рече Ђорђина просто; али што беше то пут тежак и заморан! Читав месец дана ми је требало док сам стигла. А где је његова кућа? Џили се забезекну. Он је Ђорђину добро познавао и знао је, да ту не помажу никаква објашњења. Оријенталки мора да се покаже, а не да објашњује оно, што треба она да схвати. — Одвешћу вас, рече Џили и доиста је одведе улицом и уском путањом уза стену, тамо иза куће, која изгледаше као прикована уз брдо. Лампе беху запаљене, а завесе не беху спуштене. — Ено погледај, рече Џили показујући на прозор кућни. Ђорђина погледа тамо и виде Ђорђа Поргија и његову младу жену. Диже руку ; да би дигла косу, која се беше расплела и да доведе у ред своје хаљине ; које се нису могле више у ред доводити, толико беху похабане. Накашља се оним сухим, сумњивим кашљом, који је последица јаких назеба. Џили је стојао до ње. Али док је Ђорђина само један поглед бацила на младу жену, а за тим посматрала само Ђорђа Поргија, дотле је Џили пиљио само у лепу женицу. — Шта намеравате чинити? запита Џили Ђорђину, држећи је благо за мишицу, да би могао спречити, ако би она хтела да пође ближе стану Поргијевом. Да не намеравате ући у кућу и рећи Енглескињи, да сте са њеним мужем живели? — Не, одговори Ђорђина слабим гласом. Пустите ме, ја идем. Заклињем вам се да ћу отићи. Оте се од њега и побеже у мрак. — Јадно створење, рече Џили, идући низбрдо. Веома бих јој радо дао нешто, да би се могла вратити у Бирму. Ђорђе Порги срећно је избегао једној опасно-

сти. То онај анђео не би могао надживети. Излази, да Џили није био тако одан само због Ђорђа Поргија. Млади брачни пар изађе после вечеро на веранду, како се дим од цигара Ђорђа Поргија не би упијао у нове завесе собне. — Шта се оно чује отуд? Изгледа као плач? — О, одговори Ђорђе Порги, јамачно је који од тих урођеничких животиња избио своју жену. — Своју жену . . . избио ! Страшно! рече млада жена. Представи себи, кад би ти мене истукао. И она загрли свога мужа, спустивши своју главицу на његово раме, па посматраше долину, која беше покривена сивом маглом. У подножју брега, до саме реке, сеђаше Ђорђина на камену и горко плакаше. ПРОСЛАВА ЖЕНСКОГА ДРУШТВА 30-годишњица листа ,,Домаћице" и Радничке Школе

Београдско Женско Друштво, у тишини и скромно прославило је 23. октобра ретку културну прославу: 30-тогодишњицу непрекиднога излажења свога органа „Домаћице" и 30-тогодишњицу своје радничке школе, прве школе ове врсте у Србији. Краљ спречен послом, а кнегиња Јелена слабошћу, послали су нарочите изасланике. Министра просвете заступао је начелник Миливоје Поповић, а лично је присуствовао митрополит Димитрије. Сем новинара од мушкараца мало их је било на овој прослави, која је заслужила, да јој се у опште поклони више пажње. У означено време отпочео је концерат ученица радничке школе са народном химном. За тим је уредник „Домаћице" професор Влада Спасо-јевић држао поздравни говор, који је женскиње пропратило бурним одобравањем. Хор ученица отпевао је „Пастиреву песму" и „Ђачко коло", а концерат завршио са „Тебе Бога хвалим". Певање ученица било је лепо и складно, те су младе певачице