Недеља

Страна 6.

Број 21.

Као некадашњи ђак париске политехнике правом математичком тачношћу цртао је своју будућност, која га ишчекује. Стара грофица дуго га је слушала не прекидајући га у говору. Али кад је он свршио говор, није могла прикрити своје чуђење због његових смелих надања.... Шта, зар један човек, који није племић, зар један Андрија Фовел, обичан енжењер, да узме Валентину, једну грофицу ла-вербериску ? Ванредном жестином је заступала своја великашка предања. Али најпосле ипак је попустила, кад је лупила главом о стварност. — У осталом, рече старица, можда вас неће одбити. Грофица је у веома критичном стању.... ако би се јавио какав младић, који је богат а има озбиљне намере, могућно је да га не би одбила. Андрија Фофел сад је имао већ појма о томе, како ће га предусрести; тражио је само згодан повод и згодну прилику, па да запроси руку младе грофице. И та се прилика указала. Кад је једно вече ушао у бокерску гостионицу, затекао је грофицу, која се баш спремала да седне за сто. Андрија приђе столу, поздрави грофицу и заиска дозволу да може сести до ње. Грофица му је радо дозволила то. Филип седе, поцрвенив до ушију. Да ли зна грофица да он љуби њену кћер ? Може бити да је она стара грофица известила своју пријатељицу ?! Кад је Андрија сео, имао је намеру да постепено наведе разговор на оно, што му је срце тиштало, али то је било излишно. Грофица одмах после првог јела почела је сама разговор о новцу и о грабљивости интерешџија и кајишара. Признала му је да је у Бокер дошла да тражи зајма, да није ни од кога добила ни пет пара и да је њен нотар саветује, да с пристанком њених поверилаца, распрода све имање. Нешто из мржње према ненаситим кајишарима а нешто и из неке тајанствене радости, постала је према овом непознатом младићу много поверљивија, но према којем племићу у њеној околини. Испричала му је сву ужасност свога положаја, описала је своје неуредно стање, неизвесну будућност, а поврх свега нај-

већу своју бригу и бојазан: како ће удати своју Другу кћер. Андрија је привидно мирно слушао ову тужну исповест, а у души својој осећао је неодољиву радост. Није, дакле, ни могао сачекати свршетак и закључак грофичиног говора. Пошто је изјавио своје саучешће у невољама грофичиним, отворено је признао, да не признаје умесност њених страховања. Шта! зар јој је то једина брига што не ће моћи дати мираза уз своју кћер? Па није ли госпођица Валентина толико лепа, да је већ она сама собом најдрагоценији и најзавиднији мираз? Од своје стране рекао је, да зна повише младића, који би себе сматрали за веома срећне, кад би могли добитируку Валентинину и томе уједно спасти и мајку грофицу од садашњих брига њених. У осталом он не види ни по чему да би и сам њен положај морао задавати толиких брига. Шта треба па да се лавербериски спахилук опрости дугова ? Највише четрдесет хиљада динара. А зар је то каква сума? Па онда зар би зет дао те паре на зајам а не на поклон? И замак и сво имање биће најпосле опет затовљево, који ће по смрти грофичиној бити једини насљедник. А није још ни то све. Човек, који љуби Валентину, неће смети да дозволи, да мајка његове жене буде у оскудици и да се одрече оног начина живота, који јој припада и по годинама и по племићском положају њеном. Сматрао би, дакле, за своју свету дужност, да уз оно што је неопходно потребно дода још и оно, што је сувишно. Што је Андрија дуже и искреније говорио, грофица се све више кравила. На њену болну душу падале су речи Андрејине као блага пролетња роса.... Око њених танких усана, које се веома ретко отварају на смех, баш као и кееа каквог циције, сад је лебдела веселост и очи 1 гледна радост. Младог енжењера узнемиривала је само једна једина околност. — Да ли га је разумела? питао је самога себе. Да ли појима избиљност његових речи?