Недеља

Страна 8.

Број 21.

Тамо, пред станом хромога Талијана, беше веома живо. Бледо девојче прн улазу, једва је стизало да издаје листиће и да бада новац у чанак на малом сточићу. Простор у ограђеном „театру" како је сопственик назвао свој скромни стан — беше се већ напунио, алп мрко црвена, прљава завеса на улазу, још непрестано је се одгртала. У првоме реду, по клупама превученим броћастим сукном, сеђаху: стари, дебели саоски свештеник, учитељ са женом, учитељица, председник, поштар, који је у исто време био и бакалин и млада експедиторка поште. Иза „крема" Боштанскога Села,седели су остали сиљаци, старије жене, момци и девојке. У позадини, иза велике избледеле завесе, свирао је неко у инструменат, с којим су ишли по селима стари ислужени војници. Старинске развучене мелодије тужно су се мешале у шапат и говор публике. Како је била густа помрчина, беху с крова скупили платно, које је служило место стрехе и звезде затрепташе над радозналом, нестрп-

Садашња Управа Јерина Завађил, Даница Васићка, Софија Аранђеловићка Лепосава Радојкови) Радовановићка, Даница Соларовићка, Дара Лавидовићка, Лепосава Одавићка, Касија Милеишћка, Љубица Гођевац, Катица Белимарковићка, ЈХрага Ђуриће Ленчика Спасићка, Мица Карићка, Соја Борисаву поп учитељу, а председник поштару како овај Фернандо Фабриолети „ипак није онако тек ма ко и да је његов долазак у Боштанско Село изврсна ствар." И опет се диже завеса, поново блесну мађиска светлост, чији зраци пробише далеко у тамну ноћ. И слике се изменише; завеса се дизала и спуштала, а гледаоци разрогачених очију посматраху слике на позорници. Средином се уздизао високи крст, на коме је

љивом публиком, две велике зубље осветљаваху простор. Нестрпљива публика поче да гунђа због дуга чекања, кад ту иза кулиса догегуца уозбиљени „маестро" и угаси смоне зубље. Тада се диже завеса и гледаоцима се оте полугласан узвик чуђења. Бела мађиска светлост озари »сцену у гетсиманском врту". На средини је клечао сцаситељ, у широком белом руху, пред њим је трептао анђео с путирем, а у позадини су се видели апостоли, како беху заспали. Личностн су биле непомичне, светлост магнезија давала је њиховим лицима блед и озбиљан израз. Људи у позоришту замукоше; скоронедисаху докле год светлост не утрну и док ћутљиљи маестро не спусти завесу и не запали зубље. Ох! И после тога побожне старице збијаху главу уз главу, а момци се не усудише да задиркују девојке, што су другда редовно чинили. Напред пак, на првој клупи објашњавао је

д-р Јоваи журвић (самостални радикал) нови министар просвете „Вечерас долазим!" па се упути селу. Мајка, стара, сирота удова, гурну озлојеђено чинију с кромпирима на сред стола. пође за купус и лагано мрмљаше оче наш. У подне је мајка с ћерком ручала, али не прозборише ни речце. Па и мимо то Ленка већ око седам часова изиђе из куће и упути се луци ван села.

Сред пространога друма, стојала је Милчовића Ленка. Кад дођоше комедијаши, она приђе њиховоме вођи и рече кратко: