Недеља

I ШТППг^а-

Страна 10.

Једне октобарске ноћи стигао је у Тараскон, где је после кратког распитивања дознао, да је замак још једнако његова својина. Сутра дан се упутио на своје имање. О како се грдно изменило све у кући његових отаца за евих двадесет и пет година од како је отишао од куће! Једва је могао да позна место и околину, у којој се родио. Најпосле стиже пред кућу старог Сен Жана. Врата беху отворена, ои уђе у кућу а за тим и у собу али не нађе нигде никога. Одмах за тим уђе некакав човек у собу, који је с изненађењем гледао у непознатог посетиоца, — Шта желите, пријатељу? запита домаћин. — Да ли седи овде Сен Жан, некадашљи собар маркиза Кламерана? — 'Го је био мој отац, који је умр'о има већ пет година — одговори човек доста снуждено. Овај глас дирнуо је Луја доста непријатно. Узд ну дубоко. па се онда окрете младоме домаћину и рече му: — Ја сам маркиз Ксамерански. Младић кликну радосно — Зар ви! Зар сте ви маркиз Кламерански? Ви! Дохвати руку Лујеву, па је стисну ватрено с пуно поштовања. — О боже, кад би још живео мој отац, колико би се радовао. И на последњем часу спомињао је вас, господаре његове. Колико и колико пута је с тугом спомињао, да ништа не зна о вама и да никаква гласа нема од вас. Сад ја си 1 ома већ покојни, одавна га покрива црна земља. Али ја Јосиф, син њсгов, стојим вам на услузи. Каква срећа за мене што дођосте. Знам да ће се и моја жена обрадовати, док чује да сге дошли.

Број 21.

То рекав почне да виче своју жену колико га је грло доносило. — Антонета, Антонета, где си? Оди овамо, оди брже! Луја је чисто потресао овако срдачан пријем. Протекао је толики низ година, а они се баш ни једном не видеше, а сада ево стискују један другоме руку, У томе уђе већ у собу и млада домаћица, збуњена и зајапурена од стида, што излази пред непознатог госта. — То је моја жена, рече Јосиф, показав руком на своју жену. Антонето, ово је господин маркиз Кламеран — рече окренув се к њој. Млада женица поклони се с поштовањем не казавши баш ништа. Луј је пољуби у чело. Наша су деца у школи, али она ће у скоро доћи; тек што нису дошла. Одмах за тим Јосифова младица спремила је добар доручак, јер, гпта вели, маркиз је путовао па мора бити да је огладнео. И није се преварила. Гост је у друштву ових добрих душа с ванредним апетитом потрошио укусни доручак. Није дуго потрајало па дођоше и деца из школе. Луј их пресреге нежно и љубазно, али се она порукоше ипак у крај откуд су с неким страхопоштовањем посматрала непознатог госта. Глас о повратку маркизовом брзо се распростр'о по целој околини. После доручка запита Луј Јосифа, Јесу ли у њега кључеви од замка. — Вама је потребан само кључ од гвоздене капије, рече Јосиф. А могућно је да вам ни он није потребан. Јосиф је рекао истину. Зуб времена истрошио је многе препоне, које су сметале уласку у замак — или боље рећи, у рушевину некадашњег спахиског замка. Изгледало му је кад је ушао у двориште, као да се на сваком кораку су-

= ШЕШИРА = ЈУГУШКИХ н ДЕЧЈИХ, У ^ДЈВЕЋЕМ И НН^ДЕРШЕЈУГ ИЗБОРУ

ДОБИЛА ЈЕ ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА