Недеља

Страна 14.

Број 2 2.

Да ли ће бити мудро да саопшти Гастону, да му је родила сина? Ако му то повери, то би значило онда предати му се на милост и немилост. Она га је истина знала као честита и ваљана човека, али ипак, ко зна, не ће ли то помутити срећу њеног мужа и њене деце....? Али зар опет не ће ли бити то злочин прећутати пред Гастоном истину? Зар је мало што је своје дете предала туђинки и отказала му сваку, ма и најмању материнску љубав? Сме ли сада да му отме и очеву љубав и његово богатство? Још се није била решила шта да ради, кад јој је слуга јавио да је сто постављен. Није имала довољно снаге, да у томе тренутку изиђе пред свога мужа. За то и није хтела ручати, већ је одговорила собару, да јој нешто није добро и да не може јести. Кад је Мадлена чула, да је њеној стрина позлило, она је одмах брижно похитала, да јој се нађе на помоћи. Али Фовелова жена није хтела пристати, да се баш сада нађе код ње синовица њенога мужа, за то се изговорила на просту главобољу и упутила је Мадлену да оде и да је остави саму, Хтела је, да се на само прибере и да се спреми за сутрашњи дан. Освану други дан и дође онај кобни одређени час. Могло је бити два часа по подне, кад се врата отворише и слуга пријави маркиза Кламеранског. Госпођа Фовелова усиљавала се да буде мирна и хладна. Сву драгу ноћ је пробдила, није свела очију, премишљајући шта ће казати маркизу... Па ипак у овом тренутку осећала се тако слаба и немоћна, да није умела ни речи прозборити. Човек, који је ушао, стао је на сред собе, па је ишчекивао, да га ослове. То је био човек у педесетој години,

с проседом брадом и косом, с оштрим строгим цртама. Она се чисто скаменила од изненађења, што у цртама овога човека није могла видети ни најмање сличности с оним, кога је пре толико година ватрено љубила... Овај човек нема никакве, ама баш никакве сличности с оним. Најпосле се прибра и рече тихо: — Господине! Човек обори главу и одговори тужно: — Ја нисам Гастон, госпођо, мој брат је умр'о. Ја сам Луј Кламеран. Шта, дакле, њој није писао њен љубљени Гастон? Чудила се и није могла појмити шта је могло да наведе брата Гастоновог, да је госети, кад он није никад уживао поверење Гастоново и кад му Гастон није смео ни тајну поверити. Хиљаду разних страхота долазило јој је у главу, али она се упела из еве снаге, да се савлада и да се покаже што мирнија. — Смем ли вас замолити, да ми кажете узрок ове ваше посете? рече доста мирно. Пред маркизом није остала тајна њена изненадна узбуђеност и њено разочарање. Али он се градио као да није видео ништа. Очи своје није скидао с ње и кад је говорио и кад је слушао њу. — Пре свега морам вас умолити, госпођо, да ми кажете, можемо ли се разговарати, а да нас нико не чује? — Шта ће то питање да зиачи? Ви тек нећете хтеги да ми кажете тако што, што не би смели чути и мој муж и моја деца? Кламеран слеже раменима. — Дозволите ми, госпођо, да поновим моје питање, јер то не чиним ради мене, већ ради вас. — Говорите слободно, одговори Фовеловица, нико нас не може чути нити може прислушкивати. Маркиз седе, па примаче своју сто-

КРАГНОВА ЖЕНСКИХ ОД КОЖЕ И ПЕРЈА, У НАЈМОДЕРНИЈИМ КРОЈЕВИМА, ПРЕПОРУЧУЈЕ ПОМОДНО ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА КОСТЕ ННКОДИЋД и ДРУГД