Недеља

Број 22.

Страна 3.

Валентина је имала да учини избор између две подједнако свете и ако супротне обвезности, од којих је једна права дужност; али Валентинина измучена душа није имала довољно моћи, да ту разлику схвати. Бојала се. Сме ли дозволити да јој мајка дође до просјачког штапа? Али тако исто, сме ли злоупотребити поверење и љубав једног честитог човека? На шта било да се реши, њен будући живот биће само низ патњи и бескрајна грижа савести. О, боже, што нема никога, који би јој у овим тешким часовима искушења притекао саветом у помоћ. Што није ту бар стари лекар Раго, који јој је и у првом тренутку њене несреће указао прву услугу. Некад би јој и сама успомена на Гастона Кламерана дала довољно снаге, да се не поколеба, али сада је већ и та успомена избледела и пред њеним очима лебдела је као у магли. У романима налазимо на такве јунакиње, које су чврсте и сталне, али у животу такви су карактери много ређи. Исто онако као и јунаци наших снова, тако је и лик Гастонов дуго лебдео пред очима Валентининим, ала магла времена постепено се спуштала на ову слику успомене из сна, и Гастон је постао само ледени талисман у срцу њеном. Кад је сутра дан устала, била је бледа и изнурена од неспавања и силне бриге. У томе тренутку била је најрасположенија да све призна. Али већ у вече, кад је села до Андрије Фовела, под утицајем мајчиних час претећих час молећих погледа, изгубила је сву своју храброст. Још и тада обећавала је сама себи, да ће открити све, ако не данас а оно сутра или прекосутра. Ова душевна борба није остала неопажена од грофице, али није се ни мало узнемиривала због ње. Ко би знао, можда је стара госпођа из искуства знала, да човек неће никад извршити оно, што сматра за тешко и болно дело. Можда је Валентина већ почела помишљати и на нов живот, у коме и ако не буде љубави, биће јамачно заборава.

Потпуно неискусна, Валентина је веровала у то, да ће временом моћи све исповедити Андрији, који ће јој опростити ако је љуби. А то је видела, да је он одиста љуби. Истина је, да његова љубав није личила на ону бујну и необуздану љубав Гастонову, већ је то била љубав тишија, смишљенија, па ваљада и снажнија... Валентина се по мало привикавала на присуство Андријино. Њу је освајала његова нежност и његова предусретљивост, којом је задовољавао и најтајније жеље њене. Још, до душе, није љубила Андрију, али већ би јој причинило велику тугу, кад би се морала растати с њим. Грофица је видела шта се догађа па је према томе и врло вешто удесила своје понашање. Сад већ више није наморавала своју кћер, а младом инжењеру одговарала је, да неће да утиче на одлуку своје кћери. Али у место тога, непрестано је кукала као да ни леба нема; непрестано се жалила да јој извршитељи досађују. Забране и осуде падале су као пљусак. Грофица их је износила Валентини с речма; — Дај боже, дете моје, да нас још пре твога венчања не истерају из замка наших дедова. Осим тога није никад остављала на само своју кћер с младим инжењером, јер је знала да је њено присуство само по себи довољно, да угуши сваку исповест Валентинину. — Кад се узму, нек се споразумевају, казивала би грофица. Па је онда онако исто грозничаво као и сам младожења журила са свадбеним припремама. Није дала Валентини ни толико времена, да дође к себи, да се размисли. Вазда је стварала посла својој кћери. Или су ишле у варош да пазарују, или да кроје, или да иду по посетама, тек нешто су радиле. Најпосле дошло је и вече у очи оног великог дана, који је стара грофица онако исто нестрпљиво ишчекивала, као што играч или коцкар чека на главни згодитакТо вече Валентина је први пут остала на само с оним човеком, који ће јој постати муж.