Недеља

Страна 16.

Страна 6.

права говорити мало гласније, па је од тог свог права и чинио употребу. — То је велика несрећа, рече он Лују, да ви као тако вешт јахач паднете заједно с коњем. Ваша је несмотреност чудна, кад се узме у обзир да је због тога дошао у опасност живот вашега брата. Како то да Вердире није пао. Младић пребледе, па повика гневно: — Безобразниче један, шта хоћеш да кажеш тиме? — Ви знате најбоље, господине виконте, одговори Сен Жан. — Ја не знам ништа.... Говори, кад си почео. Слуга у место одговора погледа оштро свога господара, који је чисто уздрктао јер је разумео слузин поглед. Увређен, потегао је бичем да удари старога слугу, али остали притрчаше и задржаше руку суровог племића. Овај призор се одиграо баш у оном часу, кад се Гастон натприродним напорима трудио да се спасе испред гонилаца својих. Кад су се жандарми и хусари вратили и донели глас, да се Гастон утопио у реку, слуге су почеле на глас оптуживати Луја. Луја није дирнуо тај немио глас, ни једна црта му се није померила. Шта више, вешт посматрач могао би из његових очију прочитати ово: „Сад сам ја једини наследник и све имаовине и грофовске круне. Старешина жандармски рече: — Ја жалим само оног честитог старца, који чека на извештај о своме сину. Ко има за то воље, нека иде нек му ојади срце, али ја одиста не ћу то учинити. Луј није био толико њежан као стари војник. Без икаквог устезања похитао је у очину собу, па је чврстим гласом рекао: — Мој брат је учинио избор између смрти и срамоте... изабрао је смрт. Као громом оборени храст опружио се старац колико је дуг. Кад је лекар дошао, он је само толико рекао, да староме маркизу неможе помоћи више никаква наука. У освитак зоре стари маркиз испустио је душу. Лују ни сада није канула из ока ни једна суза. Сад је он постао господар!

Број 22.

Постао је маркиз кламерански, постао је богат и неограничени господар. Он, који никад није имао у шпагу ни двадесет франака, сад је постао господар једне имовине, која представља вредност од 200.000 динара. Ово изненадно обогаћење толико га је збунило, да није умео чак ни владати собом. Испод беле мараме, коју је метнуо на очи, идући за очевим сандуком, лепо се могао видети радосни осмех око његових усана. Одмах чим је тело покојниково спуштено у гроб, Луј је похитао кући, па је сазвао купце и распродао све што се најбрже могло претворити у новац. Продао је коње, кола и јахаћи прибор. За тим је отпустио слуге, ове јаднике. који су сву своју младост провели у кући Кламерана, па су се утврдо надали, да ће под кровом те гостољубиве куће провести и старост. Неки су клекли пред Лујем и кроз плач га молили да их задржи, али он их сурово одби, па им онда окрете леђа и оде. Позвао је очевог нотара да дође у замак. Овласти га да може продати и замак и њиве, па је у то име узео од њега 20.000 динара капаре. Једно вече, пре но што се навршила недеља од смрти очеве, Луј закључа замак а кључеве предаде Сен-Жану, који је у близини замка имао кућицу, у којој је становао. Кукавни Сен Жан! Кад му је Луј пружио кључ, није се могао уздржати, а да не примети: — Да ли да потражимо леш вашега брата?... Шта ће бити ако га нађемо? — У томе погледу оставиђу потребна упуства моме нотару, одговори Луј. За тим је одјурио као да бега испред поплаве. Циљ његових тежња био је Париз, ова варош чуда и покора. Његово име било је довољно, да му се отворе ма чија врата у предграћу Сен-Жермену. Он је био маркиз Кламерански, а уз то још и богат, па је свуда радо приман и лепо предусретан. Узеојепод закуп стан, који одговара његовом положају. Али намештај и неколике вечере, које је у игри провео са