Недеља

Страна 14.

Број 24.

загрлила је старца, пред небом своје љубави, пред стидом своје невиности, пољубила га је и пропала... А понос!? Чекао је дрхтећи од чежње и љубави под гранама широкога дуба, чекао је младић. Дрхтало је зелено лишће и купало се под зрацима руменога вечерњег сунца. Дошла је лажљива и постиђена, без срца и младости, без живота и снова, дошла је без поноса, да чује музику речи и куцај срца... Он је раширио руке, загрлио је, загледао се у њене уморне, мрачне очи, у море својих снова, видео је модре колутове око њих, тргао се, ућутао је и заплакао се кб мало дете... Срце му хтеде пући, свест му помрча, снага клону, малакса, осети отров у души, у срцу лаж — неверство,

Д «р Фрндјунг кога су оптужили суду чланови српско-хрватске коалиције, због клевете. провалу срама. Проклет час! Ти си сирота а ја!? — Несрећан, преварен, разочаран! Она је пала крај његових ногу плакала је и признала. За њега, љубав није више живела. — Она је пропала!

О — ПЕСМА У ПРОЗИ —

Чуј, како тужно извија ветар своје мелодије. Да ли осећаш како се краде јесен, то ,,хладно и мрачно доба године.

Лишће свело опада са дрвећа, киша сипи... као да све замире ... замире... ...Да ли осећаш да ноћи нису дани као оне пре, дивне, чаробне јулске ноћи. У овим ноћима ништа не осећам, — не осећам драж ничега, све ме гони да уздишем... плачем... Не осећам више у њима мирис нашег дивног ораха, он је оголео, личи ми — на костур. Дал се сећаш пре како смо срећно уживали под њиме? Сад по њему ничега нема — мема!.. Његово голо шибље, чини ме, гледајући га, бедном спрам њега... Лагано, један по један лист опада, опада... свео, на хладну земљу, која је већ одавно покривена њима. Лагано се троши, трну све дражи са њега.., и он стаје го.. без ичега, као какво сироче... .

Онда, када ми срце ужели све успомене минулих дана, ја се лагано прикрадем њему, седнем на оно исто место испод њега, где смо некад заједно уживали оне часове, оне ноћи... и љубим, љубим лудо — и безумно место, где је твоја нога стала, — где си ти некад седео — изгубљени цвете мој!... Осећам још онај благи лахор, али не, као пре! Игра се и аад, али само са сувим и голим гранама нашега ораха... — Само се чује нека тужна песмица, која јавља опело! свега, опело наше љубави — изгубљени цвете мој. Н. В. решићеВа, ГИМ.

БОЖИТША ПЕСМА - МИЛОРАД П. ЗЕЧЕВИЋ На данашњи дан некада сам у нуручју њеном миле песме певушио, грлио је, миловао и љубио; а она ме је стискала на својим нежним грудима, љубила моје чело и вреле усне, тепала ми умиљате речи.

КРАГНОВА ЖЕНСКИХ

ОД КОЖЕ И ПЕРЈА, У НАЈМОДЕРНИЈИМ КРОЈЕВИМА, ПРЕПОРУЧУЈЕ ПОМОДНО ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА КОСТЕ НИКОДНЋД н ДРУГД