Недеља

Страна 4.

Број 24.

Кламеран није ни једним покретом одао шта се у његовој душл догађа. Учинило му се као да је око усана банкарових приметио некакво пакосно смешење, што га је, разуме се љутило. — Изгледа ми као да ја имам једног презимењака трговца. — То, бога ми, не знам, да ли је трговац, знам само то, да сам поменуту суму добио од једног трговца из Фавра као исплату еспапа, који је стигао из Бразилије? — Дакле, он долази из Бразилије? — То не знам, али баш ако би вас могло интересовати, могао бих вам казати како му је име. — Молио бих вас зато. Маркиз се диже и оде у побочну собу, узе књигу и стаде је прелиставати. — Само се за часак стрпите! рече он. То је било 22-ог т. м... не, било је доцније... ах, ево нашао сам... зове се Гастон Кламеран. Овом приликом није се покренуо ни један мускул у лицу Лујевом. Он јеи мао довољно времена да се припреми за све. — Гастон!... рече он отежући. А сад га се сећам. То је син моје тетке, очеве сестре, која је са својим мужем живела у Хавани. Мора бити да је он у повратку своме Европу узео на се, без икаквог устезања, презиме своје мајке, које мшго лепше звучи од имена његовог оца, који се звао Моаре или Боаре. Банкар остави књигу на страну. - Звао се он Боаре или Кламеран, рече банкар, то је све једно, тек ја бих вам саветовао да га походите одмах чим дође у Париз, а то ће бити ових дана. — Биће ми веома драго да се упознам са њим. После тога говорило се оовоме или ономе, и Кламеран се градио као да је

већ и заборавио на мало пређашњи разговор. Па ипак за то није смео с ума да мотри на погледе и покрете Мадленине и госпође Фавеловице. Обе су биле јако збуњене, па су често с пуно знања погледале једна на другу. Било је очевидно, да се у њима обема породила једна и иста мисао, једна грозна мисао. После ручка Кламеран и Раул тако су вешто маневрисали, да су у трапезарији њих двојица остали на послетку. — То је он, рече Раул. — И ја се бојим... додаде Кламеран. — Онда је све пропало, ми морамо бегати. Кламеран, овај неваљали пустолов, није био од оних људи, који се тек тако олако збуне и очајавају. — Ко би знао! рече набрав чело. Ко би знао, да ли је то потребно. Али што нам овај нитков банкар не рече, где се сада налази!... Али одмах после тих речи кликну радосно. Спазио је књигу, коју је банкар заборавио на столу. Припази да наско не узнемири, рече Раулу. За тим поче грозничаво прелиставати по књизи. На послетку нађе што му је требало. „Гастон маркиз Кламерански, у Олорону, у департману Доњих Пиринеја." — Можда смо чак и спасени. Хајде да идемо!... Па само буди хладнокрван... До сго врага, буди весео. Твој изглед могао би нас још издати. — Ове жене слуте нешто, — То нам ни мало не иде у прилог. — Само храбро. Ми ћемо се већ изкући из неприлике. Само се ослони на мене. Одоше за осталим гостима. Но и ако их није нико чуо шта су зборили, видела их је Мадлена шта су радили.

Јаков Чорбић (РАДИКАЛ) псгпредседник Народне Скупштине