Недеља

Број 25. и 26.

Страна 17.

— Ах!... — Хоћеш ли пристати да те нестане, да одеш из Француске и да се вратиш у Лондон, пошто добијеш извесну суму. — Прво бих хтео да знам, колика је та сума. — Дао бих ти 150.000 дин. Раул слеже раменима. — Драги и поштовани стриче, ја, на жалост, видим, да ти хоћеш да ми поткујеш опанке. Ти си се на то решио, али то од тебе није лепо; ти газиш и наш уговор. У осталом, ти заборављаш, да ниси лукавији од мене. — Ја те не разумем. — Тим горе! Ја разумем тебе и то је довољно... О, ја те врло добро познајем, драги стриче; ја сам те дуго проучавао и знам како те треба ценити. Ако ти мени доиста дајеш 150 000 дин , онда си ти сигуран за милион — Ти су луд! повика Кламеран. — Нисам, нисам, драги стриче одговори Раул. Ја по прошлости мислим на будућност. Реци ми молим те, шта сам ја добио од оних сума што си их ти, често и без мога знања, добијао од г-ђе Фовеловице?... Једва ако сам добио и десети део... — Па зато сад и имамо на расположењу резервни фонд... — Који је сада у твојим рукама, драги стриче, и то тако, да ако нам сутра план не испадне за руком, ти ћеш новац оставити на сигурно место, а ја ћу због сиротиње морати пасти шака полицији. Ти прекори канда дарнуше Луја. — Неблагодарниче! повика он. Неблагодарниче! — Дивота! подсмехну се Раул. Ти си нашао згодну реч... А хоћеш ли, бога ти, да ти докажем да ми хоћеш да подвалиш? — Докажи! — Па добро! Ти си ми писао, да је имање твога брата потанко, међу тим Гастон има прихода најмање 60.000 дин... Не прекидај ме... Па колико вреди имање, које даје толики приход? Најмање 300.000 дин. А колико је депоновао код г. Фовела? 400.000 дин. То је укупно 700.000 дин. И зар је то, бајаги, цело његово имање? Разуме се

да није. Он је овластио банкара у Олорону, да за његов рачун купује државне хартије.... Видиш дакле, поштовани стриче, да ја нисам седео и бленуо, већ да сам мало и распитивао, па прилично и дознао. Луј не могаше побити чињенице, које је изнео Раул. — Кад неко предузима неки посао — продужи Раул — онда му мора бити и дорастао. Ти си имао најлепше карте, па реци ми, шта си учинио?...

Водопад реке Џпиве код Јајца у Боени (Ту Плива утиче у Врбас)

— Чини ми се... — Да је све изгубљено, је ли? И ја тако мислим. И то је све твојом кривицом, твојим ужасним погрешкама. — С непредвиђеним догађајима човек се не може борити. — О, може, може... али само кад је човек паметан. Лудаци се поверавају случају, паметни се још за рана осигурају. Шта смо ми уговорили у Лондону? Да молимо моју мајку да нас заштити, и ако нас она прими прија-