Недеља

Страна 18.

Број 25. и 26.

тељски, да јој будемо пријатељи. Па шта је било? Ти си сироту жену толико мучио, да она не зна ни где јој је глава. — Памет је налагала да се брзо ради. — Може бити. Али зар те је та „брза радња" нагнала да скрајаш планове како ћеш узети Мадлену ? Од тога дана Мадлена је сазнала нашу тајну и она нам је непријатељ. Мене не би ни најмање зачудило, кад би она једног дана све испричала или г. Фовелу или управнику полиције. — Ја је љубим... — То си ми већ рекао. Али нашто све то? Ти си непромишљено заплео у једну неприлику и мене и себе. Само глупаци после каквог неуспеха говоре: „Ех, да сам знао ово или оно". Човек се мора добро промислити пре него што почне. Ти си ми једном рекао: „Твој је отац умро". Али то није истина. Он је жив. Али ми смо тако радили, Јоа се ја не усуђујем ни да му се преставим. Он има милијун, који ја не могу наследити. Он ће тражити Валентину и наћиће је и онда... сбогом! Луј га живо прекиде. — Доста! заповеди он. Ако сам те компромитовао могу те и спасти. — Ти ? Ти да ме спасеш ? А како то? — То је моја тајна! одговори Луј мукло. Обојица мало поћуташе. Ово ћутање, ово пусто место и поноћно доба учини те обојица задркташе. Овима прође кроз главу једна иста мисао и они се немо споразумеше. Луј први прекиде ћутање. — Ти, дакле, одбијаш 120.000 дин.? упита он. Промисли се... још имаш времена. — Промислио сам се — одговори Раул. Сад сам уверен да ми нећеш да подвалиш. Ти ћеш, дакле, учинити оно што тражим од тебе? — Слепо! —- И вратићеш се у Париз? — Бићу тамо прекосутра. — Г-ђу Фовелову не пуштај из вида. У њиховој кући не сме се десити ни-

шта важно а да о том ја не будем извештен. Луј метну руку на Раулово раме, као да хтеде да да више важности овим својим речима: — Ти имаш среставада опет задобијеш мајчино поверење. Престави мене као кривца. Што више мене будеш теретио, тим ћеш више на цени бити и код ње и код Мадлене. Нека оне мисле, да смо сад нас двојица крвни непријатељи. Твоја је ствар како ћеш то учинити. Раул га је зачуђено слушао. — Шта ? повика он. Ти љубиш Мадлену а хоћеш да те ја пред њом оцрним? Нека ме обесе, ако те разумем. — И не треба да ме разумеш. — Па добро — рече Раул, а Луј настави: — Је си ли чуо причу о оном човеку, који је запалио кућу своје љубазнице, да је само из пламена изнесе у своме наручју? — Јесам. Али какве то везе има с овим? — У згодном тренутку ја ћу ти већ казати да гурнеш угарак и у Фовелову кућу да би том приликом и ја могао избавити Мадлену. Полако и стрпељиво ја нећу ништа успети... Само једном одважно и ја сам господар ситуације. — Није рђаво — одговори Раул доиста није рђаво. — Јеси ли ме, дакле, разумео? — Потпуно. Али ти ћеш ми, ваљада, већ писати? — Разуме се. Исто тако ако се у Паризу деси што год важније... — Ја ћу ти телеграфисати. — И не заборави мога супарника, благајника. — Проспера?... Он нам није опасан. Сиромах младић! Он ми је сад најбољи пријатељ. Затим се обојица руковаше као најбољи пријатељи. Међутим, они су се смртно мрзели. Раул мије Лују могао опростити, што му је овај хтео подвалити, а Луј, опет, није могао Раулу опростити што му се овај већ почео противити а до сад му је био само слепо оруђе.