Недеља

Број 25. и 26.

Страпа 3.

* * * Друге године, у јесен, отишао сам у онај исти предео, у коме се одиграо невини роман лепе Бернардине и сиротог Марсела. Као и онда, тако сам и сада отишао због лова. Једног дана одем грофици Бернардини, која се баш кретала у лов. Једном је руком држала коња а другу пружи мени. Ова лепа жена становала је у замку сама; јер јој отац беше одавно умро. Пошто смо се неко време разговарали грофица повика: — Хоћете ли да видите како ловим зечеве? — Зашто не — одговорих — ви знате да ме особито привлаче сурове жене. Она се насмеја и мало ме дохвати корбачем, за тим лако скочи на коња а слуге пустише два шкотска хрта. Те красне животиње њушкајући одјурише као ветар. И заиста вредно је било видети ову лепу жену која је седела на седлу с дивљом грацијом какве скитске краљице. Она на брзо ишчезе у првој шумици, нисам је видео до сутра дан у њеној башти, где се с господом и госпођама из околине играла 1а\У1Иепш5-а". Тада сам се дивио њеним еластичним покретима, њеној малој пуначкој ножици и оном енергичном узвику кад удари лопту. Неко време непрестано смо били у лову или смо веслали по језеру заједно с њеним пријатељима и пријатељицама из сусества. Али мало по мало па се сви разиђоше. Беше већ позна јесен. Лишће беше почело да жути, ноћу је падала јака роса, да су ливаде изјутра изгледале као бисерно море, почео је пирушити и хладан поветарац, а грофица још и не помишљаше да се врати у Париз. То је било чудновато! Ја сам томе тражио узрока, али ме је ипак више интересовала једна женица, која се, као што ми причаше један сељак, сваке ноћи виђа на зиду од замка грофичиног. Кад је месец опет постао пун, ја једног вечера узех пушку и заседох у неки шипраг до зида самога замка. * * * Те ноћи не наиђе лисица, али наиђе много скупоценија зверка. Ја сам био у шипражју, преда мном се прострла мала ливадица а на крај ње била је честа шума. На један мах отвори се на парку капица и нека женска изиђе лагано. Та женска беше у свиленом оделу а на лицу је имала алжирски вео. То беше грофица Бернардина. Она је ишла врло опрезно кроз велику траву, али ипак прође поред мене тако близу, да ми њена свилена хаљина додирну руку. Кад би пред шумицом она стаде и даде неки знак пљеснувши рукама. У исти мах искочи отуда неки леп млад човек од својих

двадесет година и паде пред њене ноге. Она га загрли обема рукама, подиже га и — отуд се чу страстан пољубац. * * * Дакле то је било срество за подмлађивање! Не кабала, не топла човечја крв, већ нова љубав, мање невина али тим срећнија од прве. Гига

ЈЕСЕЊА ЕЛЕГИЈА МИЛОРАД П. ЗЕЧЕВИЋ

Јесен... Никаква гласка да се чује, свуда мир и тишина. У даљини се назиру жуте и пусте обале, а по где-где по које дрво голо, или са свелим и сувим лишћем. Жути се и црвени трава испржена врелим сунцем... Опало је лишће... Опало је лишће са дрвећа; свело је цвеће по баштама; нема милог зеленила. Опало је све; клонула је природа, заспао је свет... само се човек креће као авет нека по густој магли са мрачним и туробним мислима... Све је тужно... Умукле су реке... свуда је хлад и мочар, свуда влада суморност и тешка, неразговетна туга... По пустим и влажним улицама, по празним и тужним равницама, као мрачне и туробне сенке, крећу се људи без мисли и осећања... Небо је мрачно... А непровидни облаци преко њега лете. Не види се ни зрачак сунца; не виде се на небу трептаве звездице; не види се бледа светлост изнемоглог старца месеца... све је опало ; све је тужно ; свуда је — свуда мрак... грануће сунце... Минуће мрачна јесен. Оживеће природа, олистаће биље, процветаће мило цвеће — пробудиће се свет... Пред нама ће бити лепи мај. Пред нама ће се ређати слике лепе и дивне, живе и страсне; дивно зеленило разнежаваћз нашу душу==, Чиста као суза летња роса оросиће поља; а јарко ће га сунце огрејати. Замирисаће цветне ливаде, златиће се житна поља. Запеваће шева у ваздуху, славуј у шуми, пастир у пустињи; оро сиви дићиће се небу под облаке... И, усред цвркута течног и страсног, усред раскошне природе, свет ће да плине по пољима, по улицама 28—XI—909. Ниш.