Недеља

Број 27.

Страна 13.

у образе. Он побледи, али његова улога беше и сувише добро смишљена а да би се и могао збунити. —■ Доћи ће дан кад ће те се кајати што сте ме тако вређали. Ја сам разумео мисао, која је пропратила ваше питање... немојте се трудити да то одричете... — Ја и не поричем... — Мадлена! повика г-ђа Фовеловица плашљиво кад виде како она распаљује рђаве страсти овога човека, који је њену судбину имао у својим рукама. „Мадлена! Имај сажаљења!".... —■ Госпођица је неумољива — одоговори Кламеран сетним тоном. Она сурово кажњава човека, који је једино у том погрешио што је испунио последњу жељу свога брата. Једини узрок садашњем мом присуству то је уверење, да су сви чланови солидарно одговорни за кривицу једнога члана породице. Рекавши то, он полако извуче из џепа свежањ банкнота, метну га на сто и рече: —- Раул је украо 350.000 дин. Ево их. То је више од половине мога имања. Ја бих драге воље дао и другу половину, кад бих само посигурно знао да ће овај злочин бити и последњи. Мадлена занемих, јер није била толико искусна да може прозрети тако дрзак план. Све њене предрасуде беху уздржане. Али г-ђа Фовелова у повраћају овога новца гледала је спас из свога мучног положаја. — Хвала вам!.. Хвала! повика она узевши Кламерана за руку. Како сте добри, како сте племенити! Кламерановеочи победнички засијаше. Али је он тријумфовао и сувише рано. Мадлена је имала времена да се промисли, и њене сумње опет претегнуше. Њој је изгледала загонетна толика великодушност код човека, кога је она сматрала као неспособна за такве осећаје. Она је слутила, да је то нека замка. —■ Па шта ћете с тим новцем ? упита она.

— Да га вратим господину Фовелу... — Шта?... Али како?... Вратити тај новац значи оптужити Раула, а то значг издати и моју тетку. Узмите ви натраг тај новац, господине. Кламеран је био и сувише лукав а да се томе успротиви. Он послуша, узе новац и хтеде да изађе. — Ја појимам шта вас је нагнало да одбијете моју понуду — рече он. Ја морам потражити друго помоћно срество. Али ја не могу отићи а да вам не кажем, како ме страховито тишти ваша суровост. По ономе, што сте ми обећали, ја морам рачунати на други згоднији излазак. — Ја ћу и одржати своје обећање, али само под условом, да ми ви дате гарантије.., иначе не... — Гарантије ? А какве гарантије ? Реците, молим вас... — Па, ко ми јамчи да Раул неће мучити моју тетку ако ја за вас пођем? Шта је моје имање за једнога човека ; који за четири месеца потроши преко 100.000 динара. Ми морамо закључити уговор трампе... ја вам дајем своју руку, а ви ћете ми за то дати своју част и жовот моје тетке. Али чим ћете ми гарантовати, да ћете ми дати оно што од вас тражим. — О, даћу вам гарантије колико год хоћете! повика Кламеран. Зар ви сумњате у моју оданост? Шта да чиним па да вас о томе уверим? Хоћете ли да спасем Проспера Бертомија? — Хвала вам на вашој понуди — одговори Мадлена презриво. Ако је Проспер крив, нека пропадне! Ако ли је невин, Бог ће га сачувати. Г-ђа Фовелова и Мадлена устадоше хотећи да покажу, да сматрају посету за свршену. Кламеран оде. — Какав карактер!... мрмљао је он... Захтава од мене гарантије!... Ах, да је само толико не љубим! Али ја љубим и

пртрпГРАДСКЕ ХАЈШЕ

: : : ПРИЗНАТЕ СУ У С1 аи КАО Ј4ШБО/* ИСКЉУЧКВУ ПРОДн ГАЛАНТЕРИСКА

КОСТ^ НИКОЛ(