Недеља

Страна 12.

Понашање Кламераново тако је падало у очи, да се банкар збуни и једва промуца : — Јест... доиста... морам признаати... ваше примедбе... ваша сумња... —• Јутрос — прекиде га Кламеран наљутих се. Коса ми је, истина, већ седа, али кад се наљутим бесним као младић од двадесет година, Речи ми издадоше мисли, и ја вам искрено велим, да ми је жао што се тако десило. После такве изјаве и Фовел је морао бити расположенији. — Онда, нека је све заборављено! речеон и пружи руку Кламерану. Обојица се срдачно руковаше и Кламеран му онда исприча, шта га је нагнало, да тако журно тражи исплату свога новца. Кламеран рече, да би радо посетио и г-ђу Фовеловцу. — После јутрошњег догађаја — додаде он — г-ђи Фовеловој можда неће бити пријатна посета. — О, не бојте се! повика банкар. Ја, шта више мислим, да ће је мало расејати разговор. Г-ђа Фовелова била је у малом салону, у коме је синоћ примила Раула. Она је лежала на дивану а поред ње седела је Мадлена. Кад слуга јави Кламерана, обе се женске зачуђено погледаше. Пењући се уз степенице, Кламеран је имао времена да лицу да израз нужан на оваку ситуацију. Он их љубазно поздрави. Г-ђа Фовелова понуди га да седне, али он то не хтеде учинити. — Ви ћете ми опростити, ако вас узнемиравам — поче он — јер ја имам да испуним једну дужност. Обе су женске ћутале Изгледало је, као да чекају објашњење његових речи. — Ја знам све! рече он тихо. Г-ђа Фовелова покуша да му покретом руке каже да ћути. Она је слутила да ће он открити тајну, за коју Мадлена није смела дознати. —• Али Луј јој не виде онај покрет, или га не хтеде да

Број 27.

види. Изгледало је, као да је сву пажњу обратио на Мадлену, која рече: — Молим вас, говорите јасније. — Дознао сам пре једног часа продужи он — да је Раул наговорио своју мајку те му је синоћ дала кључеве касе, у којој је било 350.000 дин. Мадлена се сва зацрвене. Она се саже својој тетки и, зграбивши је грчевито за руку повика: — Је ли то истина?., Је ли истина? — На жалост јесте — уздахну г-ђа Фовеловица. Мадлена се диже ; њој беше одвратна толика слабост и попустљивост. — И ти трпиш да Проспера туже и бешчасте? повика она. Он је сад у тавници... — Опрости промрмља г-ђа Фовелова. Била сам у очајању... Хтео се убити... и ти не знаш још све... он и Проспер су заједнички... — О! повика Мадлена — то су ти рекли и ти си одмах поверовала... Кламеран мишљаше да је време да се и он умеша у разговор. -— На жалост — рече он — ваша тетка не клевета господина Бертомија. —• Докажите, господине ! Ја захтевам доказе! — Раул је признао. — Раул је подлац! — Ја то, на жалост, знам. Али ко му је казао реч, којом је тога дана каса закључана ? Без сумње господин Бертоми. Али ова изјава као да ни мало не поколеба уверење Мадленино. Она се чак није ни трудила, да сакрије своје презрење. — А знате ли где је новац? упита она. Он је морао разумети ово питање. Њега је попуњавао и објашњавао поглед Мадленин; тај је поглед јасно говорио: — Ви сте пострекач, ви сте и лопов. Ова тешка увреда из уста девојке, коју је он љубио, натера му румен стида

Викторовнћа кининско вино шшт с ГВОЖђбМ ■■■

РАСТВОР КИНИНА И ГВОЖЂА СА НАЈБОЉИМ ШПАНСКИМ ВИНОМ. ИЗВРСНО ДЕЈСТВО ПРОТИВ МАЛОКРВНОСТИ И БЛЕДОЋЕ, НЕРВОЗЕ И ГЛАВОБОЉЕ. ^ ЦЕНЛ ФДАШЈ4 2-60 ДИЈ4. : ГЛАВНО СТОВАРИШТЕ: ДВОРСКА АПОТЕКА ВИКТОРОВИЋА

- НА ТЕРАЗИЈАМА.