Недеља

Страна 4.

Број 27.

одби под изговором, да нема у себи довољно способности трговачке. Та неочекивана мирноћа после онако силног узбуђења испуни Мадлену страхом и бригом. Она беше уверена да Раул и Луј раде по неком добро смишљеном плану, те да је и ова њихова повученост само оно стање иза кога бура долази. Мадлена, до душе, не хте поверити своју љутњу Фовеловиди, али се ипак ни она не надаше ничему добром. — Шта раде та двојица? питаше она себе? Да се нису одрекли задовољства да нас и даље гоне? — Да, одиста, одговори Мадлена, шта ли раде сада? Луј и Раул не даваху ни један знак живота о себи, онако исто као добар ловац кад се притаји да не би једним садањим шушњем поплашио плашљиву дивљач. Они полагаху много на случајност. Раул који се не одвајаше од Проспера, употребљавао је све да младога благајника наведе на какву клопку али се овај понашао тако, да су узалудна била сва она срества, каја би га могла довести у искушење. Кламеран поста већ нестрпљив. У то доба пробуди га Раул једно јутро веома рано. Одма је појмио да је његовог синовца само какав необично важан догађај могао нагнати на то, да тако рано походи свога стрица. — Шта је? упита Луј радознало. — Можда ништа, можда много. Баш сад сам се растао с Проспером. — Но, па!... — Ја, он и још троица бесмо ноћас код Жипсијеве. После ручка приредих малу игру, али се узалуд мучих да Проспера загрејем. .Луј постајаше све радозналијп и нестрпљивији. — Да си ме ноћас пробудио и почео ово казивати, ја бих .... — Само стрпљења, стриче! Сад ћу одмах прећи на ствар. — А ти говори онда, само брже! — После картања вечерасмо, а Проспер беше тако пијан, да се у пијанству заборави и изусти ону реч, која затвара касу његовог банкара.

Кламеран не мога прикрити своју голему радост. —- А каква је то реч! запита. — Име његове љубазнице, одговори Раул. — Жипси?... Да одиста! То име има само пет слова. Сав узбуђен скочи нагло из кревета, обуче спаваћу хаљину и поче крупним корацима ходати по соби. — Сад је већ у нашој власти! узвикну он. И дође најпосле и тај час! Ах! Тај честити благајник не хте да се дотакне блага у каси његова шефа... али то ћемо ми учинити место њега и он ће бити обешчашћен! Знамо за реч, а ти знаш где је кључ од благајне.... Ти си ми то већ једном рекао, није ли тако! — Кад господар Фовел одлази од од куће он је онда кључ од благајне оставио у једној фијоци његова стола за писање. •— Врло добро! Ти ћеш, дакле. отићи код госпође Фовеловице и тражићеш од ње, да ти да кључ. Она ће ти га дати... па макар и силу употребио. Отворићеш за тим касу и извадити из ње све. што год будеш нашао у њој... О, мој драги Проспере хоће скупо да те стане љубав и наклоност оне женскиње, коју ја љубим! —• Пре но што бисмо дунули у рог победе дозволи стриче, да се сетимо и сметње, које нам се могу ставити на пут, рече Раул. — Ја не видим никакве сметње — Проспер може још одмах сутра променити реч. —- То је могућно, али није вероватно. Оно што је јуче рекао, данас је већ потпуно заборавио. Свакако морамо похитати. — Али то још није једино о чему нам ваља размишљати. По изреченој заповести Фовеловој у каси нема никад већих сума. — Али оно јутро када будемо вршили операцију у благајни Фовеловој биће једна повећа сума пара. — Како то ? — Ја сам код Фовела депоновао 300 хиљада динара, те кад будем затражио исплату и одредио које јутро за рок исплате, онде ће још с вечером морати да буде новац у благајни.