Недеља

Број 27.

—- Каква мисао; викну Раул усхићено. И одиста беше то одлична мисао, коју су ова два пријатеља још неко време претресала и испитивали све могуће евенгуалности свога плана. Раул изрече своју зебњу да ће код Фовеловице наићи на несавладљив отпор. Мучно, готово невероватно је да ће пристати да упропасти једног невиног човека. — То је свакако могућно. али баш и да не буде тако у Мадлениним очима Проспер неће ни у томе случају постати бешчастан, па према томе... —- Ти си, синовче, још дете! После дугог претресања свију ситница би кончано утврђен план. — Ако је Проспер изустио праву реч, онда је пропао. Овој двојици остало је само још то да утврде дан када ће приступити извршењу својега плана. Споразумеше се и у томе и за дан извршења овог злочина одредише 7. фебруар. Овај дан, или боље рећи ову ноћ су изабрали с тога, што је Раул знао да је господин Фовел 7 фебруара позван негде на вечеру а Мадлена ће посетити некакву пријатељицу своју. Ако Раул оде у осам и по часова у стан бонкарев могао је бити уверен, да ће своју мајку наћи саму. — Још ноћас ћу, рече Кламеран, тражити од Фовела да ми новац 8 фебруара исплати. Ти ћеш међу тим потражити Проспера и замолити да спреми паре како би их могао дати одмах изјутра кад се радња отвори, но Раул премишљаше не би ли му пало на ум још каква несавладљива ирепона. — Позваћу Проспера и Жипсјету, да ме вечерас посете у Весинету, али пре но што бих то урадио потребно ми је да знам шта ти је банкар одговорио. Извести ме и на време, Мануел ми може донети одговор, — Мануел ти га не може донети просто с тога што сам га отпустио. Али ја ћу ти ипак одговор послати по каквом комисионару. Он је рекао истину. Стари верни слуга његовога брата учинило му се да је опасан по њега. Могао је много што шта избрбљати, што би му могло бити незгодно.

Страна 5.

С тога му је саветовао да се повуче од дугог рада и да оде у своју постојбину. Тако је то било те је Кламеран изненадно остао без служитеља. Међу тим све је ишло по њиховој жељи. Банкар се, крај све краткоће одређеног рока, изјаснио да ће новац спремити и исплатити, а Проспер је обећао да ће новац већ рано изјутра бити у каси у приправности. Међу тим у Раулу се пробуди савест Још и у понедељак око шест часова у вече беше неодлучан, да ли да се покори заповестима свога стрица. — Ти се бојиш? питаше га Кламеран. — Да, одговори Раул. Немам довољно снаге немам је колико је имаш ти. — Шта! Зар ти мој ученик и мој пријатељ] То је немогућно! Треба само још један смео корак па смо постигли успех. Дела да попијемо једно стакло бугрунског. Вино ће ти улити снаге. Одоше у некакву гостионицу, у коју су чешће одлазили и поручише стакло вина. Раул беше све једнако бледуњав и сетан, док међу тим његов пријатељ беше и сувише разговоран и заузет послом, да развесели свога синовца. Пио је јуначки и брзо дође до дна и друге бутеље. Најпосле изби осам часова. — Време је, рече Луј. Раул пребледе још више но што беше до тада, а зуби му цвокотаху све јаче. Ноге му отказаше послушност. — Ах, муцаше он, ја то не могу! Дивљи, јаросан пламен засја у оку Кламерана. Сви његови планови могу се осујетити неспособношћу Рауловом. Али он ипак савлада свој гнев, пошто је знао, да би тиме ако пусти на вољу својој плаховитости, посигурно све иокварио. Зовну „келнера". — Дајте нам једну бутељу „порто" и једну флашу рума ! поручи Луј. Пошто је „келнер" донео оба пића. Луј сасу у једну чашу и од једнога и од другога. — Пи' рече кратко. Раул испи све на једанпут и на његовим бледуњавим образима указа се нешто мало руменила. Диже се и рече: