Недеља

Страна 6.

Број 27.

— Пођимо! Оставише гостионицу, али већ после {еколико тренутака поче Раулова вештачко произведена енергија малаксавати. Посрћући иђаше он испод руке с Кламераном. Изгледаше као кривац, који је осуђен на смрт, кад га воде на губилиште. — Сећаш ли се онога, што је измеђ нас уговореко ? питаше га Кламеран, кад се већ приближише кући Фовеловој. Јесу ли ти пиштољи у шпагу? — Да... јесу.. остави ме... Само још неколико корака беху удаљени од куће банкареве, када Раулу позли понова. — Кукавна жена! рече он, Зар ја да забодем нож у груди ономе створу, коме сам јуче нријатељски стискивао руке!... Ах то је стидно! — Само напре I! заповедаше Кламеран. Видиш да сам се у теби преварио. Кад је човек кукавица треба да буде бар поштен. Раул се отрже, прискочи капији и повуче за звонце. Вратар отвори капију. — Је ли моја тетка код куће? запита Раул. — Госпођа је сама у своме, салону, близу собе за пријем гостију — гласаше одговор. Раул уђе унутра. V Кад Раул уђе у мали салон, изгледаше тако блед и збуњен, да се госпођа Фовелова не мога уздржати а да не узвикне. —- Рауле! викну она. Шта се то догодило с тобом ? Тај тон и та мекоћа женскога гласа дејствовала је на младога бондиту као гром из ведра неба. Прође га језа од главе до пете. Али се ипак брзо прибра. — Несрећа, која ме снађе, биће последња, мајко моја!... Госпођа Фовелова још га никад не виде у таквоме стању. Уздрхтала диже ее и приђе му ближе. — Шта ти је Рауле, сине мој, реци мајци својој ? ")н устукну назад. — О, викну он загушљивим гласом.

Ја сам недостојан тебе. мајко моја. Нисам заслужан да носим име оца својега. Фовеловица хтеде рећи нешто, али јој он не даде да дође до речи. — Ах, да знаш, како је већ сада сувише доцкан да се покајем. Изодавна чиним ја себи прекор и друдим се да се поправим. Али за тим настају опет тренутци кад се враћам својим ружним навикама. Ти ме држиш за човека, а ја сам међу тим дете, које не уме да одоле никаквом искушењу. Бог нека зна, куда ће ме одвести та моја страшна слабост. — Па реци ми већ једном, прекиде га госпођа Фовелова, шта се догодило! Нисам ли ја твоја мајка? Ти си дужан да ми кажеш истину, а ја могу и смем да чујем све! Изгледаше као да се ломи, као да се још није одлучио да исповеди мајци ту страхотну тајнуу. Најпосле прогунђа пуним гласом. — Ја сам пропао! — Пропао! — Да, ја сам изгубио сваку наду. Ја сам обешчашћен и то својом кривицом. — Рауле!.... — Тако је, као што рекох. Не бојим се ничега. мајко. Име које носим, не сме г(бог тога бити осрамоћено. Толико храбросги имам, да не преживим своју срамоту. —• Ти хоћеш да се убијеш !... Ти!... — Морам, мајко... То изискује част. Такву је пресуду изрекао судија. противу моје одлуке нема апелате а тај је судија моја савест. — А шта си то урадио ? муцаше госпођа Фовелова. —- Поверише ми новац... а ја га проиграх, прокоцках. — А је ли била колика сума? — Нити имам ја ; нити имаш ти толико пара. Јадна мајко, зар ти и без тога нисам узео већ све што си имала? Зар ми ниси дала и твоје последње драгоцености да их заложим? — Ама господин Кламеран је богат, а он ми је, као што знаш, ставио сву своју имаовину на расположење... Одох до њега да му све испричам.... — Мој стриц је отпутовао на осам дана, а ја, мила мајко, морам имати пара још вечерас, како бих поверени ми новац