Недеља

Број 27.

Страна 7.

могао вратити, иначе сам пропао. О свему сам добро расудио пре но што бих почео очајавати. За тим извуче из шпага један пиштољ и рече горким осмехом. — Ово ће све изравнати! Госпођа Фовелова беше у мното већем узбуђењу а да би могла прозрети претварања Раулова. — Ти мораш остати овде ! викну она. Кад дође мој муж, ја ћу му све казати.. казаћу му да ми треба.. колика је сума, која је теби била поверена? -- Тридесет хиљада динара. — Сутра ћеш добити толико. — Али мени треба још вечерас. Г-ђа Фовелова је кршила очајно руке. — Вечерас! викну. Што ниси дошао раније? Зар ниси имао ни мало поверења у мени? Вечерас је каса већ затворена... никога нема у кочтоару... Ово је Раул и чекао. Он узвикну радосно као неко ; који види зрак наде кроз густу помрчину, — Каса! викну он. Ти сигурно знаш где је кључ од ње. — Овде је. — Изврсно. Раул погледа г-ђу Фовелову тако сатанским погледом да је она морала оборити очи. — Дај ми кључ, мати! молио је он. — Несрећниче!.... — Молим те, ако ти је мио мој живот. Ова молба реши борбу. Г-ћа Фовелова дочепа једну свећу са стола, оде брзо у споредну собу и отвори писаћи сто, у коме је био кључ од касе г. Фовела. У тренутку, кад је хтела Раулу дати кључ, замисли се. — Не, не! муцала је сиротица. Тоје немогуће! Раул је изгледао као да више није могао молити. но да хоће да се повуче. — Још последњи пољубац. мати! рече он. Она га задржа. — Али шта ти може користити кључ, Рауле! викну му она. Знаш ли реч ? — Не... али ћу покушати да је нађем. —- А зар ти не знаш, да у каси никад преко ноћ нема новаца? — Па ипак да потражимо. Ако ми

испаде за руком да отворим касу и у њој нађем новац то ће бити знак, да и бог има према мени милосрђа. — А ано ти то не пође за руком?.. Хоћеш ли ми обећаги, да ћеш онда чекати до сутра ? — Заклињем ти се успоменом мога оца. — Ево кључа! — Ходи! Раул пође са свећом напред, држећи кључ чврсто у руци. Г-ђа Фовелова је ишла за њим, убеђена, да ће његов труд да отвори касу остати безуспешан. — Он ће се уверити, да не може отворити браву, мислила је она, па ће онда морати чекати до сутра.., он ми је то обећао... а сутра... сутра... Није још ни сама знала шта ће сутра чинити; али у тако очајном положају, као што је био њен, и најмањи рок изазива нову наду. Ступи у Просперову собу за рад и Раул остави свећњак на сто. Поврати му се стара хладноћа, као што би се повратила свакоме, хоји је свикао да у пресудном тренутку влада собом. Брзо и вешто састави оних пет покретних челичних плочица, које за час образоваше име „Жипси". Затим метну кључ у кључаницу и обрну два пут. Сад је настало питање, да ли је Проспер за последња два дана изменио реч. Раулово срце закуца снажније у прсима; његова рука уздрхта од сграшне неизвесности. Али то беше неоправдано. Реч не беше измењена. врата се брзо отворише. И Раул и госпођа Фовелова узвикнуше... он од радости, она од ужаса. — Затвори врата! преклињаше госпођа Фовелова овим неочекиваним успехом до највећег степена. Остави све, нек стоји као што је па ходи! Прискочи Раулу, дохвати га за руку и повуче га тако снажно са собом, да Раул мораде упустити кључеве који испадоше из кључанице и у паду своме начинуше ону познату подугачку бразду и греботину на вратима. Али већ за то време Раул беше спазио три пакета банака у најгорњој пре-