Недеља

Страна 8.

Број 27.

гради касе. Левом руком их брзо дограби па их спустц у свој шпаг. Госпођа Фовелова изнурена боловима душе своје и ванредним вапрезањем да одвуче Раула од касе, паде полунесвесна у наслоњачу. —- Имај милости према мени! преклињаше Раула. Кумим те богом остави банке понова у касу... сутра ћу ти спремити онолико, колико ти је потребно;., сутра ћу ти насигурно дати... смилуј се на ме, сине мој! Али он не чу ништа. Он посматраше

он греботину на вратима касеним ; посматраше је као доказ, да је каса насилно отворена. — Немој бар узети све, мољаше госпођа Фовелова Узми само толико колико ти је потребно, а остатак остави. — Зашто! то Зар се недостатак мање суме неће да примети? — Остави то мени, ја ћу то већ удесити; наћи ћу згодан изговор, који ће ти саопштити Андрија и казати му, да ми је новац био неопходно потребан... Раул је међутим већ заборавио касу. — Оди! рече он. Хајдемо горе! Могао

би нас неко изненадити овде... ако би нас који од слугу потражио у салону па нас не би нашао, могао би се упутити овамо... Госпођа Фовелова још не беше изгубила веру у моћ својих суза, својега плача и мољења... — Може нас неко затећи овде, велиш ти! Кам срећа да хоће. Тиме би бар одмах било свршено. Андрија би ме отерао од своје куће, али би се тиме бар спасао невин човек од беде. Сутра ће Проспера оптужити као лопова. Кла-

меран му је отео невесту, а ти хоћеш да му одузмеш част! ^|Она говораше тако гласно, да се Раул јако препаде. Он је знао, да у побочној боби спава један од контоарита. Тај младић, ако је легао раније но обично могао би сада све чути. — Хајдемо горе! рече Раул тихо, ухватив госпођу Фовелову за руку. Она ,се поче противити и да би што јачи отпор могла дати стаде иза њега и ухвати се рукама за њ. — Била сам доста велика кукавица