Недеља

НЕДЕ/ТоД ИДУСТРОВНЈ1 Ј1ЕДЕ/ВНИ ЗДБДВИНК ,Ж* ЖАЖ ЖЖА .. V АА> +.Л.Љ. ААА Љ.Љ..

ФАСЦИКЛА БРОЈ 113 Роман Емипа Г а борјоа

— Свршетак — Ј* — Зар ви миолите да су то производи моје фантазије? Боже сачувај! Ви заборављате да моји људи нису седели скрштених руку док сам ја био у Олорону. Не верујући један другоме, Кламеран н Раул чували су писма, која су један другом писали. Јосиф Дибоа нашао је та писма, преписао ми нека и послао ми их. Међу тим је и Нина имала прилике да више. пута прислушкује на вратима и да ме тачно извести о свему што дочује. Осим тога у породици Фофеловој било ми је још нешто при руци, али ћу вам о томе тек доцније причати ... Ето, сад знате како сам проводио време. Али шта сте ви за то време радили, млади мој пријатељу? Проспер се збуни и зацрвене, али виде да не би нимало било лепо да скрије своју непредострожност. — Ах! повика он, ја сам био просто луд. Прочитао сам у неким новинама, да ће се Кламеран венчати с Мадленом. — Па онда? упита га г. Вердире узнемирено. — Писао сам г. Фовелу писмо без потписа, у коме сам му саопштио, да му је жена неверна, да она с Раулом.... Г. Вердире лупи песницом о сто. — Несрећниче! повика он. Ви сте, можда, све покварили! И он се на један мах сав промени. Скочи и крупним корацима ходашетамо амо по соби. — Та ви сте право дете! рече он заставши пред Проспером. Али не... ви сте још нешто више... ви сте глупан!... — Господине! — Шта? Налазите једног човека, који хоће да вас спасе, и ви се онда истр-

чавате пред њега и све кварите!... Шта сам вам рекао кад сам полазио? — Да будем миран и да не излазим из куће. — Па? — Синоћ ми нешто није било добро и ја изађох да се мало по кеју прошетам. После сам свратио у кафану и тамо у неком листу прочитах онај ужасан глас ... — Јесте ли имали у мени поверења? — Ви не бесте ту, а глас о женидби савршено ме збуни. Ви сте били далеко, можда вас беху задржале неке непредвиђене препреке... — Непредвиђене препреке дешавају се само глупацима! упаде му одлучно у говор Вердире. Писати анонимно писмо!... Знате ли у какав сте ме положај тиме довели?... Можда ћете ви, и само ви бити криви, зко ја не могнем испунити оно што сам обећао једној личности, коју нада све ценим! Изгледаћу луд... глуп... Али се на један мах задржа, бојећи се да не каже више него шго би требало. После подужег ћутања настави. — Покушаћемо да спасемо бар оно, што се спасти може. Где и кад сте предали писмо? — Синоћ, у улици Кардинал Лемоен. Ах, тек што сам га спустио у поштанско сандуче а већ ме поче гристи савеот. — Боље би било, да вас је почела раније гристи... У колико је сати то било? — Тако око десет. — А то значи, да је ваше писмо било већ рано јутрос у рукама банкаровим...' можда га је добио баш у свом кабинету. — То Бога ми није „можда" већ посигурно. — Саћате ли се шта ете у том писму написали ? Сетите се добро свега. То је од необичне важнооти. Хајд, сетите се тачно свега...