Недеља

С трана 'I.

Број 6

— О, не треба ми да ое дуго мислим. Сећам се сваке речи, као да сам их сад написао. И он саопшти Вердиреу садржину писма. Вердире га је слушао необично пажљиво, а боре на челу његовом јасно су сведочиле како му је мозак радио. — То је анонимно писмо, које вели све и ништа... то је перфидна и врло неодређена оптужба... Поновите ми цело писмо јопг једном... Проспер га понови од речи до речи. — Само то упутство на благајника је узнемирљиво — рече Вердире. Та примедба с „Није ли он украо и дијаманте г-ђе Фовеловице ?" — ужасна је. Па онда онај иронични савет : „ Да сам на вашем месту, ја бих пазио на своју жену а особито на младиће". Он ућута и замисли се. — Утисак вашег писма мора да је био ужасан — рече он напослетку. — Је ли Фовел напрасит ? — 0, те још како ! — Онда се погрешка може, можда, још и ублажити. — Шта? Ви мислите... — Ја мислим да напрасит човек неће одмак прићи к делу. Ја се у то надам. Али ако г. Фовел, кад прочита ваше писмо, не могне да се савлада, ако јурне у собу својој жени и викне ; „А где су ти дијаманти ?"... онда је све пропало! Ја толико позна.јем г-ђу Фовелову да могу насигурно рећи, да ће одмах све признати. — И зар би то била тако велика несрећа'? — Наравно, драги мој, јер чим између г. и г-ђе Фовел дође до објашњења, наше су тице одлетеле. На ту могућност Проспер није ни помишљао. — Али мени се чини — рече он —• да би још имало изласка. Г. Вердире слеже раменима. — Зар ви нисте разумели моје причање ? рече он. Зар нисте погодили шта ме очекује ? — Боже сачувај. — Онда ме нисте пажљиво слушали.

Је ли Луј Кламеран отровао свога брата или није ? — Разуме се да јесте. У то не треба ни сумњати. — Ви сте у том сигурнији од мене, младићу. И ја, до душе, тако мнслим, али где су нам докази ? Немамо ик. Ја сам најтачније испитао лекара, који је лечио Гастона Кламерана. И он ништа не сумња. И тај лекар није прост фушер, већ један од наших најугледнијих лекара, човек зрео, искусан и врло добар познавалац људи. Који отрови имају такве симп оме, који су се појављивали код Гастона? Ја сам се дуго бавио проучавањем отрова, али у овом случају нисам могао наћи нИчег подозривог. Али то није све. Ја не знам ни Раулову прошлост. — А морате ли је знати ? — На сваки начин ? И ми ћемо је сазнати. Писао сам у Лондон једноме од нлших људи, пардон, је номе од нагаих пријатеља, г. Пало-у, и молио сам га, да је он дозна и јави ми је. Он ми је одговорио, да је већ наишао на траг. Проспер га брзо прекиде. — Па ко сте ви управо ?! повика он. Ви немате права да више од мене кријете ваше право нме. Кад се некоме спасава живот и част, онда му бар ваља рећи, коме има за све то да благодари. — Стрпите се још само неколико дана — одговори г. Вердире... Само стрпљења и поверења!... У тсм изби шест сати. — Већ шест сати! повика г. Вердире! Ја дођох овамо мислећи да се добро испавам... Али сад није време спаввњу... Он изађе из собе, приђе степеницама, наже се преко наслона и викну: — Госпођо Александра! Госпођо Александра! Она још не беше легла. После кратког времена она се појави насмејана. — Шта желите, господо? упита она. Г. Вердире одговори: — Требало би ми, да одмах дођу овамо Јосип Дибоа и Палмира. Известите их о томе. Чим они дођу пробудите ме, јер ћу сад да легнем да се мало одморим. И чим је г-ђа Александра изашла 3

♦