Недеља

Страна 26.

Број 2.

лакше када види да његове боле дели неко са њим... * * * „Морава" је морала престати да излази. Пре три недеље изишао је последњи број. Нико сем мене, није знао да тим бројем престаје лист, који ме је стао толиких жртава, за који су везиване толике лепе наде моје, и с кога сам био поносан још унапред. Од свега је био оправдан понос : и данас могу мирне душе и светла образа поменути у друштву име свога листића, о коме ми онда нико не смеде јавнор.ћи ружне речи. Ишао сам улицом. Жуто јесење лишће пздаше с обе стране узане алеје и као последњим јесењим даром засипаше стазу и њене проходиоце. Суморан јесењи дан — суморно расположење душе. Јесен се спремала да издахне, онако како је пре неколико дана престао наде пун посао један.... На сусрет ми из далека прилажаше стари пријатељ, коме се „Морава" онолико допадала и који ме је онако искрено и пријатељски храбрио да у послу истрајем. У први мах ми би чисто тешко што ћемо се суерести: мучно је слушати речи утехе кад нема помоћи ономе што је прохујало. А после ми дође као нека душевна потреба да с неким поделим тугу своју. И зато се приближивању његову чисто обрадовах. — Добар дан ! Здраво „Мораво"! — викну мој пријатељ пришавши ми, и пре но што стигох разабрах се од изненађења шта треба да значе његове речи, он продужи ! — Халал ти вера шумадиска! Халал ти млеко српско! Не могох више издржати, већ му рекох: — Не разумем те, не знам шта мислиш! — Ама, брате, мислим на твоју „Мораву"! Славно, Бога ми! Свака ти реч злата вреди! И прекјуче и јуче — не знаш који је број од кога лепши и јачи. Данашњи сам оставио да га довече на тенане читам. Сад ми би јасно. Не рекох му ништа, корачих корак у десно да га пропустим проћи, њега који купује и данас лист, што је пре три недеље престао излазити, њега који лист помаже и данас управо онолико колико га је и онда помагао.... Такав је свет који „купује и чита" српске листове!

ИЗ >; СТАРИХ ПРЕДАЊА« Царство Бола — Р. М. В. —

Бол очију мрачних, у којима блиста Мржња против лажног и ништавног века Рукама гвозденим задрма човека, И слутњама тешким, ко крстачом Христа, Притисну му душу. Тад језивим криком Зајеца над празним ништнвилом што је Разавило моћно густе мреже своје Човек, бедна авет са „божанским" ликом. То је било давно, још у терциару, И од тада Бол је у своме атару Владао човеком и вољу му моћно Убијао својим ужасним погледом. И веци су журно пролазили редом, Пуни вечне тајне ко немило ноћно. Новембра, 1909. Б„

Каваљерсца историја - 5УАТ. КАКМЕИ —

Господин књиговођ, Еразим Ћихошлапек је добар човек, али кад год га видим, ја му се још из далека уклањам, јер није пробитачно упуштати се са њим у говор. Једном почиње политиком, другда временом; а говори, говори, речи му теку непрекидно, као непресушни поток и ви се и не надате, а он вам већ понавља своју каваљерску историју, коју сте били принуђени чути толико пута, нолико год сте се пута са њим срели. Читате ли и најновији ромаН по десети пут, омрзне вам, а слушате ли по десети пут једну исту причу — нота-бене причу, у којој нема ни труни духовитости, још ћете постати и нервозан и чуваћете се да је чујете и једанаести пут. Па ипак, шта је једанаест спрам педесет? Да, пожалите ме, јер ме је педесет пута усуд саставио са господином Ћихошлапком, на улици у парку, у кавани и педесет пута, с неопростивом подробношћу кљуцала ме је у мозак његова ништавна приповест. Проклет нек је дан, кад сам се са њим

ШЕШИРА ЈМУШКИ* и ДЕЧЈИХ у ИНЈВЕЋЕЈУ! Н НЛЈДЕЦШЕЈУГ ИЗБОРУ ДОБИЛА ЈЕ ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА -= КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА