Недеља

Број 2.

Страна 27.

упознао, нека је проклет пријатељ, који је био узрок тога познанства ! Десило се овако: Јунскога вечера ишао сам с пријатељем по вацлавском шеталишту, био сам весео, безбрижан; јер сам носио срећу у срцу и није било ничега, што би ми пречило да се не радујем животу. Поред нас је пролазила маса дивних жена, чији је смех звонио као сребрна звонцад, а очи су пламтеле радошћу као сјајне звезде. Од једном пријатељ побледе и стаде. „Ћихошлапек!" узвикну изнанађен и пре но што уграбих да га питам за објашњење његова ужаса, дочепа ме за руку и повуче собом излогу блиске посластичарнице. „Посматрај овамо", заповеди „торте и чоколаду, питу или што хоћеш, али те молим, само се не обазири! Ако нас спази, пропали смо! и Нисам, до душе појмио, само сам ипак нагађао загонетну опасност. Покорно сам послушао одсечно наређење. Као два дечака, којима при погледу на колаче пође вода на уста, бесмо и ми поболи носеве у стакло и подвргосмо детаљноме прегледу ствари наслагане у излогу. Друг је једним оком испитивао ситуацију на тротоару. „Зло је! Упутио се овамо и зацело ће нас видети. Морамо унутра", рече: „Не једем колаче!" приметих. „Не мари, данас ћеш их јести!" И већ ме је вукао вратима, дохвати кваку и — — „А ви прождрљивци !" Зачу се иза нас громовит бас. „Ко би и помислио, да господин Петко такође... хе, хе, хе!" Пријатељ Петко опсова кроз зубе, пусти кваку, обрте се и удеси лице за најљубазнијиосмех. „Каква случајност, господине књиговођо! Радујем се веома „А за мало ми не угекосте!" „Та мој колега овде, тако је јешан !" Дакле ја! ? Зинух већ да се оградим од Петкове лажи оштрим протестом. Али Петко као да је појмио моју намеру, не пусти ме до речи, тренутно узе улогу посредника за узајамно представљање. Кад то сврши, брзо се опрости. „Шта, ипак хоћете да ми побегнете?" упита господин Ћихошлапек прекорно. „Опростите, неодложан посао " И за тренут пријатељ отперја, а ја остадох с господином Ћихошлапком сам.

„Дакле, куда ?" „До Винограда 1 , рекох. „Истим путем, поћићемо заједно, ако допустите." И пођосмо. Тада сам први пут дознао каваљерску историју. Из учтивости сам био пажљив слушалац. Кад доврши, изгледало је, као да му је веома лакнуло. На растанку ми снажно прОдрмуса десницу и љубазно ме потапша по рамену. „Ви сте красан, разуман човек. Надам се, да ћемо се што пре видети." Идућег јутра, тек што крочих ван куће, сретох Петка. Чекао ме је. „Како је?" поче радознало. „Шта ?" „Ну, онај Ћихошлапек.. Допада ли ти се ?" „Добар човек." „Зацело ти је испричао, све до оног плеснивог догађаја." „Да." „Па, шта велиш ?" „Ништа." Пријатељ се чудновато осмехну. „А шта, ако ти то буде причао по пети, десети, по двадесети пут?" „Зашто би то чинио, кад сам то већ једном чуо ?" „Чекај, видећеш!" И видео сам, још истога дана. Јучерањи се догађај поновио и ја сам опет запао у Ћихошлапково друштво. Почетак је био душе ваља другачији, господин књиговођ је говорио о канаринама, које, вели, има код куће пуне крлетке, поучавао ме је њиховом гајењу, али после неколико минута мајсторски, као какав чаробник обрте говор с канарина, на свесоколску свечаност и пре но што бих избројао до седам, већ је пред-а-мном развијао по други пут познату своју историцу. Уздахнуо сам, с резигнацијом се предадох немилосрдноме усуду, заричући се у себи, да нам овај састанак буде последњи. А шта могу, што ми се намера осујетила? Недељу дана сам још и остваривао намеру, испред Ћихошлапка сам свагда утекао, али на послетку ме ипак дочепа и говор поче „с!а саро а1 ћ'пе". Узалуд сам му скретао пажњу, да ми је то, што прича, већ два пута причао и да сам све запамтио до ситница тако, да није потребно да узалуд губи време око те ствари, 1 Један прашки кварт.

111111 —■ . . . ПРИЗНАТЕ СУ У СВЕТУ : : ПЕТРОГРАДСКЕ КАМЧЕ ИСКЉУЧИВУ ПР0Д4ЈУ ЗА СРБИЈУ Ш _____ ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА ШШШШШШШШШВШвВШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШШЖ КОСТЕ и ДРУГА