Недеља

Страна 28.

Број 2.

коју до смрти нећу заборавити; није ништа марио, што ме његова отрцана прича очигледно гњави и не смилова се, док је не доврши. Неко време после тога ужаснут сам се крио код куће, где би, без сумње, као на стражи обилазио господин књиговођ, како би ме, чим се појавим, дочепао и поново ме тиранисао, ради свог начина забављања. Нисам желео да поново кушам своје стрпљење и да загорчавам себи живот вечито истоветном љубазношћу хвалисавог ближњег, који, како је изгледало, на силу се бога труди, да ми сталним праћењем одузима мир и спокојство и довести ме до очајања. У осталом, то не беше баш тако далеко... Чим сам крочио

на улицу, дочепао би ме опет. Побегао сам на излет, у шуму ван Прага и први кога сам срео, био је Ћихошлапек. У кавани, парку, позоришту, свуда ми је био у стопи, љубазно би ме упитао за здравље, похвалио би диван, угодан и топао дан, па би одмах пустио тракавицу бесмисленог ораторства, у коме је прво место заузимала, разуме се, историја, која ме је ужасавала као рђава савест, а испред које сам безуспешно бегао. Радио ја ма шта, ипак нигде спаса ни помоћи. Затворих се у стан, издржавајући добровољни, домаћи притвор, само да поново не паднем у руке господину Ћихошлапку.

овде као у апсани." „Да, каква птичица", одговарим мрзовољно. „Знате, пошто вас необично волим, даћу вам канарка. Мужак... поп р1и§, иНга! Жут као восак, витак као девојачки длан. Па тај глас! Хорови анђелски би му завидели." Нисам му ни захвалио за његову благонаклоност, већ сам се мрштио, као на незвана госта. Он се на то није ни освртао, мљаскао је језиком, а руком се тапкао по колену. „Велим, брату га не бих поклонио, али ћу га вама дати, зато што вас волим... Кад

Са спољашњим светом везивале су ме само новине и стара, наглува служавка. Седео сам у наслоњачи као бојажљиви хипохондар и навлачио сам на прозоре завесе; јер сам и спрам сунца гајио неповерење. Башкарим се тако, башкарим и опорављам се од тешкога сна, а изненада зазврји звонце, изиђем да отворим и гле ! — господин књиговођ стоји пред-а-мном. „Апропо, пријатељу, одавно вас нисам видео. Ваљада нисте болесни?" Осмехује се, провуче се кроз полуотворена врата у собу, седа без понуде, часак ћутке премери зидове, па тек почне: „Овде би била потребна каква птичица. Запева и човеку је одмах веселије. Овако сте

Бетваковачки манаетир Свети Ђорђе, у Јужној Старо] Србији