Недеља

Страна 22.

Број 2.

више; дичите се са ваших седамнаест битака... Овде вам је врло рђав мач... Ја имам лепих турских сабаља, даћу вам од њих једну, ону од Абукира. (Зауставља се зачуђено пред г-ђом Бертран). Ах! Красне хаљине! А после... после. . Ја то зовем лепом бистом за ручавање! (Г-ђи Монтолон све више и више устежући се). ВаМИ, госпођо, у овом срећном часу сто пута хвала на белешкама, које сте ми синоћ обећали, односно уговора; оне су врло тачне. (Мећући Бертрану руку на раме.) Бертране, пријатељу, ја сам вам срећан што ћете овде ручати. Од деце чему се бољем могу и надати? Бертран . — Врло добро, сире, велико вам хвала. Г -ђа Монтолон (опоро). — И ТрИстану је добро. Ј1а КаЗ (смејући се тихо). — Приметићу Вашем Величанству, да не говорим о Емануелу... Наполеон . — Јадни мој, Ла Каже! Ви, ви сте одиста прави философ. Реците да за време моје моћи нисам ништа учинио за вас! Ах! Како жалим што сам се огрешио, ма да то нисам желео! Ла Каз . — То се не рачуна, сире. (Седају за сто. После Наполеона г-ђа Бертран десно а г-ђа Монтолон лаво). Наполеон . — Е па, чега има новог? Бертран . — Долази Њу-Кастл, сире. Кроз час два искрцаће се. Наполеон . — Једва! Ах, среће! Новости из Француске, из Аустрије, од мог сина. Добар глас, Бертране, добар!.. Али ипак нешто слутим. Јутрос сам видео Хедзн-Лова. Ужасан створ! Примио сам га дрско; сагнуо сам главу а напрегао уво. Разговарали смо као два овна, кад хоће да се сударе. Бертран . — Па и ја сам се после с њим састао... Он се усудио да дође, да ми каже да се упрости домаћи ток живота, да се обуздају трошкови! Говорио ми је да не умем да се устежем за столом Вашег Величанства... свакодневно да буду само четири госта, а недељно само једном изузетак! Наполеон . — Дрзнуо се... Бертран . — Да, сире. Ја сам му одговорио просто: „Чините шта знате. Бог и свет су нам сведоци"... Али ипак реците. Гурго, да ли ће нас тиме оборити?

Гурго . — Ја! Шта сам још ја учинио? Бертран . — Штете, то јест трошкове. Монтолон (подижући главу). — Трошкове? Бертран . — Са свим тако! Каква вам је то мисао пала на ум пре неки дан, да својим коњем прескачете ограду ? Гурго . — Ах! Кад се немам чиме забавити? Наполеон . — Чудновата забава! Бертран . — Гувернер се жали. А има и некакав закупац, који се тужи за ваш ономадањи лов. Наполеон (Гурго-у). — Шта сте уловили? Гурго (поносито). — Једну јаребицу, сире.... једну са целог сстрва!... Две грлице... Г-ђа Бертран . — И! ха! Бертран . — И? Гурго — (осорно). — То је све. Бертран (смејући се). — И једну крмачу. (сви се смеју). Гурго . — Пошто није било друге дивљачи! Наполеон . — Све зависи од врсте лова... А мале Балкомбове? А Нимфа, Маријана Робинсон? А мис Вилк, Бутон-де-Роз? Гурго . — Ах, сире, толико има стена и литица на овом острву, да се бојим да нису прешле и у срца ових лепотица! Наполеон . — Оставите! Ви сте бећар... а те јадне девојке никада и не сањају о својој удаји. Гурго . — Да, али... Ла Каз (иронично). — И самосталност има својих лепота и дражи. Г -Ђа Монтолон (намерно). — Као мамелуткиње. Гурго (срдито). — Ех! на пример: ни једне није било у служби код великог маршала, од како сам ја дошао, да није подивљала! Зар ви мислите да је то живот! (општи смех). НаПОЛЕОН (пије, па се нагло зауставља). Пих! Шта је ово овде? Монтолон. — Шта, сире? Наполеон . — Вино! прави отров! Гурго . — Тоје грозно. Наполеон (слузи). — Додајте ми воде. Нека је сама каша, ипак ће бити боља. Монтолон. — Енглези могу бити сигурни, да од тога производа нећемо