Недеља

Страна 44.

Број 3.

у овом моменту заједно са Зином. Зина у том тренутку није била потпуно свесна тога акта, и после пада у очајање. Сањин долази Зини захвалан јој је, ставља јој се на расположење „... и живот ако вам мој затрсба, зовите ме: положићу га„." и он и Зина растају се као брат и сестра. Зар>ђин води љубав са Лидом сестром Сањиновом. Лида му се пода и он је сад сматра за своју наложнииу. Лида постаје бремена и он не осећа захвалност наспрам женске с којом је потребу своју задовољио, већ гледа да је се отресе. Лида покушава да се удави

Јован Дучић — Р- М. ВЕСНИЋ Дучић ја лирски песник. И ако можда и сувише подобан Парнасовиима, декадентима фрарцуским, дао нам је појезију оргиналну. У спрпској савременој појезији однео је рекорд својом отменом, болном музком стиха, и оригиналим, својственим идејама, које би биле и ништавне и наивне, кад би их ставили под критику савремене руске књижевности строгог реализма и утилитаризма. Али, можда сам и ја од оних, кога за-

Наполеон Ј1а Светој Јелен«

али је Сањин спасе. И после тога Заруђин прича своме пријатељу Волошину о дражима Лидиним говорећи о њој не са поштовањем но са презирањем. Чак иде са Волошином и кући Лидиној, да је покаже своме пријатељу. Тога дана дође у опреку са Сањином и пун официрских заблуда позове га на двобој. Сањин одбије. После неколико дана Заруђин нападне Сањина у парку, али га Сањин тако избије, да се Заруђин убије од срамоте. (СВРШИЋЕ СЕ.)

нима и сам бол проузрокован љубављу и ничим другим, можда сам и ја од оних срећних декадената француских којих се није тицао бол масе, који нису хтели да њихова песма буде израз и њихове пусте околине, што много тражи, што тражи неки еволуциони ако не и револуциони преокрет друштва бољитку његовом. Нека социјалне расправе траже пут који води друштву једнакости, братства и личне слободе, — појезија нека остане појезија. Нека буде зато, да нам уморени дух и утучене живце радом освежи нежним и мелемним поветарцем поезије душе, која не зна за