Недеља

Број 3.

Страна 45.

спољни свет, која прати кретање, рад и осећаје душевног света, света у срцу. Дучић није никад весео. Са његових усана дрхти вечито болни, сетни акорд, што нас разнежава, до крајносги разнежава. Ако бих његову чисто лирску појезију делио по осећајима, ја бих је морао сву, нераздељену, ставити у један једини одсек. Севременој српској књижевн 1м,која личи на долину, у којој поезхја изгледа као „Згурена на снегу сеоска капела" што „Зебе усред гробља," на којој „Укочено, мирно, још сказаљка стоји, „Показујућ тако сред долине неме, „Сат када је тихо умрло и време," Дучићзваје поезија поред све своје једноликосги с те стране драгоцена. Но не треба ипак да гледамо само поезију Дучићеву у песмама издатим у Књижевној Задрузи. Ранија његова поезија ииа ширу базу, има разноврснији елеменат. Можда је и саи Дучић хтео, да нам у овом издању да коло песамз, које су по маниру исказивања мисли и осећаја, по звуку и ритму сгиха толико сличне, да се могу све назвати појезијом отменога бола. Дучић је дао јаку слику сво је појезије у пеСМИ Моја Лоезија, али не баш верну.

Мирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо, тихо девојче штоснева

Ја не мећем на те ђинђув2 са траком, Него жуте руже у те косе дуге: Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком, Одвећ горда да би живела за друге.

Будн одвек тужна са соиствених јада,

Да би ишла икад да тешиш ко страда, II чедна да водиш гомиле што нагле.

Истој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само арамен тајанс.твене магле. (Сенке по води).

На први поглед Дучићева нам поезија личи на елегантну, али блазирану салонску даму, што од досаде и сувишног времена уздише и јеца.. а време пролази... пролази... По неки пут само, она пружи своју руку да јој је љуое, и даје своје мирисне груди али без природне страсти, хладне као мрамор, да на њих наслони главу какав господин од бонтон-а, одмерен и отмен, са озбиљчим лицем пусте преживелости. Но није тако. Остазимоњегове песме (говорићу само о Иесмама које је издалаКњижевна Задруга), из циклуса Душа које су врло пријатне са своје наивне философије, па се занимајмо његовим Плавим Легендама. Прича ојаком по својој идеји, Ирехисторијска љубав по снажно!д излагању, обради, Љубав, Лубравичка је ■ сен, Мала ирин ■ цеса по својој нежности и елеганцији стила, Срца по реалном али фином излагању неких природних појава уживоту птица ,ЈедневедреноТ.и као опис неодољиве страсти, у опште, ми бисмо тако набројали готово све песме из овог циклуса, све су то једре, пуне песме. Врло је лепо место: „Мислио је на њу, узео је за руку, оборио је на свој штит, и бацио се на њена влажна прса. И док све спава, он је ухватио за бело грло, зарио јој дубоко зубе у њ, дубоко да је ударила крв, и она се почела кидати у страсти, боловима, пожуди. За тим јој нашао