Недеља

Страна 43.

Број 3.

имао једне ноге... Па зар да и он сутра проси? Не, овако се више није могло. Старац је видео своје скоре дане у најстрашнијој беди... И он се одлучи: да свему томе што пре учини крај... * Бледа месечина освојила је била у позној, јесењој ноћи и осветлила кроз прозор кревет на коме су спавала деца. Сенке од грана дебелога ораха пред кућом, потресаних ноћним поветарцем, играле су по зиду у соби; иза пећи је певао попац своју песму; а суво орахово лишће шуштало је на махове сањиво и, са лавежом пасатамо негде на крају улице, прекидало ноћну тишуну. Старац је лежао будан, поред жене на кревету у другоме углу собе. По одмереном дисању женином и дечијем, био је уверен да они тврдо спавају. Он устаде са кревета и сиђе на патос; опрезно, на прстима сиђе пећи, узе са ње конопац, умотан у клубе, на коме је жена сушила прано рубље, и пође к вратима. Његов поглед, у проласку поред дечјег кревета, задржа се на деци. Двоје, најмлађе деце, спаваху загрљена, покривени поњавом крпаром. Он их гледаше неколико тренутака, застаде, наже се над кревет па их пољуби све четворо... Суза се заврте у оку старчеву, кану и паде на образ најмлађем детету. Дете је осети на лицу, извуче руку испод покривача и протрља образ, али се не пробуди. Старчеве очи беху упрте у дечја лица; брада му је играла а усне се мицале... Ветар протресе јаче орахове гране на пољу; лишће са њих зашушта, а сенке њихове заиграше на зиду. Старац се трже погледа на жену и ухвати одлучно руком за кључ у вратима. Врата су била затворена. Старац окрене лагано кључ у брави, али он ипак шкрипну. „Ко је то? — упита жена тргнув се иза сна и управи се у кревету. „Ја сам, ја. Спавај ? — одговори он, отвори ората и изађе напоље, кријући конопац уза се. Пред кућом старац разби брзо ко-

нопац, предвоји га, приђе ораху и пребаци предвојени део преко најдебље и најниже гране... Везујући конопац он рукама засенчи прозор на собици. Сенке његових руку играху на зиду више дечјега кревета. Жена их смотри, скочи с кревета и погледа радознало кроз прозор. Видела га је како руком пребацује други део конопца преко гране. Било јој је јасно шта муж хоће. Необучена, у кошуљи само, излете она из куће, немајући кад ни да врата за собом затвори; у тренутку би поред њега и отрже му конопац из руку. „Зар тако, а? Зар их мени самој остављаш?" — писну она показујући руку на децу, а пресече га погледом пуним срџбе. Он претрну од тога жениног погледа, уздрхта, руке спусти низа се, занеме... „Зар ја да им будем и отац и мајка?" — завапи она, гледајуНи га онако сметена... „Опрости! Грех ми на душу, али, ето, не може се... Све је пошло низбрдицом!" — мрмљао је он погурен, сатрвен, збуњен и посрамљен. „Не тамо куда си пошао!" — преклињаше га она. — „Врати се натраг!" Скамењен и преплашен, зинуо је па бесвесно, погледом што лута са једнога предмета на други, звера око себе... Уздигнуте главе, одлучна и готова да до краја истраје, она прати сваки његов покрет. Њихови се погледи сусретоше и он, немоћан пред њом, посрћући пође у кућу. Деца чула материн глас; тргла се иза сна; скочила са кревета па буновна и уплашена истрчала из собице... Полугола, у поцепаним кошуљама, искрпљенид1 шареним цицом, притрчала мајци и ударила у плач... Старац, бежећи да све то не види, стао у угао собе и упро поглед у стару почађалу икону, ма да је добро у мраку и не види; ломи прсте на руци брижно и нешто шапуће и мрмља, докле жена грли љуби и умирује децу; уводи их у собу да не озебу, а и сама јеца, отирући сузу рукама од кошуље...