Недеља

Број 3.

Страна 35.

Кроз мирне, узане улице на Врачару пролазе кола натоварена дрвима, која сељак из оближњега села довози у варош на продају. Мршави вочићи вуку кола лагано; шкрипе неподмазани точкови и покаткад швићне бич у рукума сељаковим, те вочићи крену живље... А за колима иде погурен старац несигурним кораком, оборене главе и опуштених руку са тестером ногарама о рамену... По који пут застане у ходу да предахне, или се сагне и подигне коју испушену цигару са калдрме или тротоара, спусти је у џеп, па опет крене за колима да их стигне...

ИЗ >; ЗИМСКИХ СОНЕТА« Кад заплаче ветар — Р. М. В. Желео сам да те љубим бу.рно, Да те грлим страсно и бескрајно, Да ми светли твоје око сјајно, Кад заплаче ветар свој ноктурно. И док зраци последњи трепере, Сводом неба дрхтавим, руменим, Да ти уста црвена запленим, Да ти причам о срцу без вере. А сад желим да заносно, тајно, Душа моја без похоте грца, Да сним бајку о срећи без срца, О промени што заноси трајно, Да те љубим докле не засветли, Док јутрење не запоју петли. децембра, 1909. г. Београд.

ђесела Удовица БОЖИЋНА ПРИПОВЕТКА написала ДОЛОРА ПРУСИКОВА У „старој", веома побожној и строго моралној, грађанској породици — изби буна. Госпођа саветниковина Капункова беше дознала од госпође званичниковице Лонаткове, да је вели, њеног јединца видела госпођица Фрони, кћи почив. мајора Чтвтечка, како је силазио са веранде стана једне кирајџинице, удовице, која вели, не ужива баш најбољи глас.

У први мах то у главици госпође саветниковице произведе страшан дар мар... иза њена широка чела наста прави хаос. Преметало јој се једно преко другог — мезимац — веранда — госпођица Фрони — весела удовица, све јој то, као вихор играше пред очима. Тек кад се код куће освестила од те грозне вести — а то баш није било тако лако: употребила је за то три „челобитне заштитнице телесне чистоте и уздржљивости" и пет чашица ликера ! и тек тада би у стању да појми миралну пропаст, на чијем је руби лебдео њихов јединац и зато одмах по ручку отпоче с мужем важну конференцију о спасу и срећи њихова мезимца, који је сада „учио" у својој собици, што је значило, да се баш ваљао по дивану, пушио цигарету и читао „Римске оргије",.. Изложив што се десило, госпођа Капункова се и сама ужасну дејства својих речи. Господин саветник, — који је јуче на „фарблићу" био олакшан за неколико новчаница и будући због тога веома рђаво расположен — умало не удари капља. Поцрвене у лицу па дохвати са зида стари револвер, дрекну бесно, да ће њега, пропало дерле, уцмекати као штене. — Јеси ли при себи! мужићу! — јекну очајно госпођа саветникевица и побледе, обиснув око мужа започе с њим ужасну борбу. отпмајући му смртоносно оружје, коме на срећу недостајаше: прво ороз, друго бубањ и треће меци. Али се господин царски саветник једва умири. Великим корацима је прелазио своју брачну ложницу; мумлање и дивљи жести сведочаху, да се испод достојанствене ћеле господина саветника бије жесток бој. На послетку се енергично заустави на простору што се налази између обе брачне постеље, гурну жестоко песницом о ноћни столић, да на њему све зазвекта, а поске свега закопча капут до последњег пуцета и рече кратко, но ужасно одлучним гласомЛ — Аурелијо! Шешир и штап. Идем њој, њој... Да је научим како се кваре туђа деца,.. И кораком Цезара изађе господин царски саветник из брачне ложнице. * Међутим је млади господин и јединац Гаврило Марије Капун лежао на дивану и одбијао густе димове. — Пред очима му је лебдила заносна слика витке и љупке удовице, која га је на послетку јуче саслушала и удостојила позивом на чај. Већ ју је од дужег времена Гаврило Марије обожавао! Њихово познанство беше печело у цркви. Дивна дама у црнини — свесна да јој црна боја веома доликује, носила је своју црну тугу за мужем већ пет година. Нарочитом љубављу пак посећивала је ђачку бого-службу код капуцина. А ту је редовно млади, предузимљиви господин до клупе, где