Недеља

Број 4.

коће издржали су мушки поимајући дужност према отаџбини. * * * Ове тешкоће очекују омладину свих друштвених редова у дужностима војничким на маршу, извиђању и стражарењу, за то неразнежимо се. Приређујмо забавне игре у снегу а не у загушљиву хотелу. 20—XII—909 Борив. С. Поповић Ниш. . -капетан.

Страна 57.

САВА ПОПОВИЋ Л У Ј1 II I Сунце је бацало своје врелз зраке кроз густо лишће старе липе и позлаћивало већ и онако полу-жуте, свеле од суше листове, који суморно вишаху на својим сухим петељкама и чекаху први ветар да их собом понесе; а он је седео, прислоњен уз дебло, и одбијао густе димове, косе му пале по челу и неколико прамичака пали су преко цвикера те као да силом хоће да му спрече да види слике прошлости које му се овог момента ређаху пред очима... „Да она је дивна ! Ја је волем ! Воле и она мене, у осталом, то свако зна!.. Па ипак смо раскинули! Али то је лаж да она мене може мрзети! Ја њој ништа на жао нисам учинио, задовољили смо једно друго!... Па ипак поред свега овога кад би она хтела —

:■ , " .У :1-4. '

Зима Груди су му се надимале, очи засветлеле чудноватим сјајем, а из уста се отеше тихо и фино, испочетка лагано, а затим јаче да се опет угишају и расплину у природи умилни тонови из „Вихажу..." И као да цела природа понављаше његове речи : „Што жг> много такЂ болно и трудно Ждулв чело, желенз ли о чемв ?" II „Дакле опетме зову...Ох, како је ужасан мој живот — па ипак занимљив!... Ићи ћу... Звекет чаша, ларма, неслани вицеви, дим од цигарета, парфими моји< колегиница учиниће ваљда да све заборавим за часак... Ићи ћу да боме... Шта су ме опет напале ове будале ?.. „Немојте! Немојте! Ви још не разумете, непојимите слободу и свест индивидуе! Ви сте још неспособни да замислите шта то значи продати се!... Оставте тај живот, ви сте још млади и можете радити и други посао и бо—,— рити се заједно с нама против овог друштва, у коме они који немају, морају тело своје продазати да бих леба имали!..." Та зар нису будале ? Та ко се данас не продаје? Радник продаје снагу; интелигенција ум а ја... ах то је немогуће... ја и ум и снагу и осећаје све... ах не! опет они немају право! Боље би било да ме не муче но нека ме на миру оставе! Јер од како се са њима знам, стално ме муче, убацујући ми у мозак, у срце мисли, које нигде до сад не чух, тако опијајуће и лепе као звуци најлепшега валса... али је опет почела... Не, ЈТули !... Жури се ! Господа чекају..."

Зпма