Недеља

СтранабО.

Број 4,

^ /Ј Ч' А. х/Лг

*•—

%^г (+и && њ

V /

Комета се састоји из два дела, из главе и из језгра, обавијеног маглом, и репа, који се обично налази на страни обратној сунцу. Биле су виђене комете, које су имале два три па и више репова. Тако их је комета, која се појавила год. 1744., имала шест. Каквим се пак начином ствара реп, није такође познато, али му узрок треба тражити у сунцу; јер реп почиње тек кад се комета почне приближавати сунцу, а губи се постепено, кад се од њега удаљава. Звездар Лаплас пише о судару комете са земљом ово: „Има празноверних људи, који умиру од стра ако се појави комета, јер замишл,ају да ће настати крај света. Али је тај страх неоправдан, пошто се стазе комета налазе у таквом положају, да је судар њихов с нашом земљом апсолутно немогућ. За време свога битисања наша је земља видела много милиона комета, како око ње лете и ни једна није летела тако, да би се могла са њом да судари. Тако је било од искони па ће остати и на вјеки вјеков". Халејева комета, која ће се око 24. маја (по новом) ове године појавити на небу, нене нам нашкодити; пролетеће мирно својом путањом даље и после 76'3 [године посетиће поново наше потомке. Ови ће се чудом чудити, како смо се могли плашити онако краснога појава; јер ће они већ много што шта прочитати можда и све знати о кометама, што ми још и не сањамо. РаНббу

в к ч и т о ФРАНСОА КОПЕ — СОНЕТ —

Ј4еидор Бајић својеручно је написао ову своју композицију и дао је за успомену песнику песме »Магла пала <( и писцу »Чучук Стане* Милораду Петровићу. Могућно је, да је комета састављена од малих тела, сразмерно удаљених једно од другога, која у мрачном простору небеском озарена сунцем, изгледају као цело тело, једноставно. Пример за то имамо при тако званом падању звезда, падалица. Сва она тела, која надају, можда су у групи, комета, која управо лети својим путем око сунца не далеко од нас. Али је могуће и да није тај случај, јер ова претпоставка није доказана и усвојена.

„Вечито !" рекла си ми, с челом на мом рамену. Међутим, — растали смо се. Судбина је. Једно ће од нас прво умрети и спаваће под ивом или жалосном врбом. Двадесет су пута видели стари морнари, што вечито лутају, заставама окићени брик како улази у пристаниште. Затим, једнога дана, брод је отпутовао на Север. Ништа више. Изгубио се у леду северног пола. Под мој кров, кад је подунуо пролетњи ветар, тице селице су се враћале, двадесет година; али, овога лета, гнездо нема више својих ласта. Ти ме закле, драга, вечитом љубављу, али ја мислим на одлазак који нема повратка; Нашто је реч „вечито" на уснама смртних?

Превео В. М. Радоњић

(Хеб Раго1еб бшсегеб).