Недеља

Страна 50.

Број 4

време, ја вам не могу конкурисати, могу вам само помоћи. Што се устручавате? После дугога оклевања, најзад му признам, да волим младу и лепу девојку из отмене куће, ученицу виших разреда Више Женске Школе. — Драги момче, ви ме плашите! Брат-Петре, дај по литре! Збиља, ви волите тако високу даму? Извините, можда сам мало накресан, (попио је осам полића), збиља ви волите тако високу даму... Насмеја се грохотно, натеже по литре, па гледају-ћи ме узневерено, смејући се, наднесе ми се у лице и узвикну: — Ја вас жалим : или сте луд, или... или... ја не знам... Збиља, ви волите тако високу даму? Опростите, моје је скромно мишљење, — можда вас вређам? —да сте ви упропастили себе и своју будућност ако је то озбиљно. Можда је то пролазна љубав... случајни сусрет... — Не! Стежући својом смежураном руком моју једру и топлу руку, он ме пријатељски, сажаљиво, погледа, па као дубоко убеђен рече: — Јадни мој пријатељу, ја вас жалим. Ћутао сам, он је наставио, пијући лагано ракију из боце. — Апсолутно је немогуће, ако вас сад и воли, да ће вас у будуће волети; ви ћете патити, због ситнице, због будалаштине, због једног ће те случаја патити, пашћете у очајање, пропити се, ја то увиђам или ће те пасти у монотонију, у досаду, утученост. А могли сте тако лепо живети, волети много, много глумица, или бити сретан само са једном... — — — — — —

После неколико савета продужи: — Прошао сам сличним путем. Нашао сам се с њом на једној слави, на којој сам декламовао. Мало по мало, прешли смо у интимне одношаје, док јој ја једног лепог дана не изјавих своју силну љубав. Збиља, волели смо се. Долазила је у позориште да ме гледа, њена ме је породица уводила у друштво. Али једног дана, Марија ми пружи руку и рече: — Оди у башту.

Отишли смо. — Ти ме волиш? — Ти питаш? — Збиља, морам признати, волела сам те и волећу те. Али... — Али?... Маро, шта је то? — Не... не... можда се теби чинило да ме волиш? Можда је то било само пријатељство, или... или... ти си... — Ти ме плашиш!... Реци шта је? — У осталом .. тако је морало бити, ти знаш... Моја породица, мој отац... Не! Извини, иди сад, јавићу ти писмом. Приметиће мама. — Али, Маро... — Ја ти се нисам ни заклињала... нисам ти се обвезала... то је било ради забаве... — Како. Учини ми се, да се земља заврте око мене... био сам луд... Али, пригуших сав бол, погледах је,ухватих је за руку, поздравих се и одох. Сутра дан, размишљајући о тој ствари, закључио сам, да је то била њена тренутна сумња у неуспех и неостварљивост наших жеља, те се одмах одлучим да јој одем да се саветујемо, али ми писмоноша у том тренутку унесе једно писмо. Отворим га и нађем само једну визит-карту, на којој је стајало да је Марија верена са неким господином... Част му и поштовање... Нисам знао шта да радим. Обучем се и луд, бунован, иајурим из куће. Не знам како сам ишао... где сам ишао... лутао сам... — — — —

Господине, ја сам био драмски глумац, играо сам младе љубавнике, био сам салонски глумац. Играо сам ради славе, коју сам хтео да положим пред њене ноге... Све је отишло до ђавола. Пропио сам се, нисам имао подстрека... Упропастили су ме, убили су ми све. Сретала ме је на улици каљавог и издрпаног, окретала је главу. Чујете ли, окретала је главу... А зашто и не? Та ја сам глумац... Ништа ниже, ништа гадније, но кревељити се за неколико гроша да би се публика насмејала... Уметност... ђубре, каква уметност?!... Сијајућим очима гледао је по кафани. Потом, с пуно презирања пљуну, узе