Недеља

бро 4.

Страна 51.

боцу и натегну, па саркастично, са пијаним погледом, рече ми: — Глума... уметност... То зар уметност? У прљавим кафанама, ноћу, тражити узвишено, лепо? Идите одавде... немојтеникад доћи вишеовамо... Никад. Ако хоћете да будете глумац, волите само глумицу, не заносите се том господом, што жели да купује нашу игру... Иначе сте пропали... За нашим је столом владала тишина. Седио сам и ћутао, он је непрестано пио. На пољу је уз дување ветра ударала у прозоре киша без такта... Мутно... пуно језе... досаде... У кафани се пило картало, викало. Његове сјајне упале очи тупо су гледале у боцу коју је држао сувом руком. Усне су му дрхтрле по каткад... Најзад, после читавих пола сата ћутања, он устаде, посрћући, ћутљив. За тим кратко заплећући језиком, рече: — Господине, ајдемо... Отишли смо у другу кафану... Пио је, али није много причао... А кад сам пошао у позориште око 9 часова на преставу, јер сам имао у трећем чину да изађем на сцену, он ми стиште руку: — Будите амалин, не будите глумац! Амалин... Отишао сам. Неспретно и збуњено сам се облачио и утучен изашао сам на позорницу. Било је 11 часова. Своатио сам у кафану. Кад ме је видео да улазим, лудачки је декламовао: „Не бите тако, за Бога манте, „Боље ме у гроб жива саранте ! „Ах, кад бих знао, „Најцрње име вама бих дао, „Име што грозно потреса груди, „Јер ви сте, ви сте — — — — — — јест! ви сте људи Тупо се смејао... И док сам стојао збуњено крај врата, пошао ми је посрћући, пао на земљу, ваљао се, опет се дизао. Замолио сам једног свог друга, да га водимо одавде, узевши га под руке, и склонисмо га из масе пробисвета, која сеса задовољством смејала уметнику.

— Опростите... ја тако увек, уз... чашу ракије... говорио је смејући се сметено. Ја сам хтео плакати. — КРАЈ12—I.—910. год. Београд.

НА СВЕТОј ЈЕЛЕНИ Позоришни комад у два чина од г-ђе Северин. Превео М. Ј. Радојевић, поручник (НАСТАВак) Филип Вел . — Но ја ћу сутра опет доћи. А вечерас само благодарећи олуји могао сам се успужати преко ограде. Ви сте жена; можда имате деце, ви разумете... Бојим се да вам се поверим?.. Беци . — Чега се то тиче? ФиЛИП ВеЛ (извлачи из спољњег џепа танак запечаћен пакетић). — Ово је НеШТО ОД Његовог сина. Он се пати у овој самоћи, а ни од куда никаква гласа!.. Ви сте Енглескиња, а ја сам, ја, поштен краљевац. Али сада треба имати милосрђа. БеЦИ (загушљивим гласом). — Вимислите? Али ви никог нисте изгубили због његове грешке, ви? Филип Вел (врло тихо). — Кад... моја два брата, два моја старија брата, које сам тако волео Беци — Па би ли му опростили? Филип Вел . — Ја сш га се гнушао и кад је триумфовао. Долазио сам на мисао да га убијем. Али он је сада побеђен, заробљен, несреван... Хришћански ме закон онда опоменуо. БецИ (узнемирено). — Ах! Филип Вел . — Часови брзо пролазе... Могу ли се ослонити на вас? Беци (врло бурно). — Да... Дајте... Али... идите брзо... Врата ће се затворити. (Филип Вел ишчезава. Она загледа пакетић устежући се, оставља га, опет га узима, окреће га, затим брзо ломи печате, извлачи из свилене хартије витицу смеђе косе.) БеЦИ . — Витица косе ! (Извлачи из своје јаке танак и дугачак сребрни ланчић, затим медаљончић, па их сравшује.) ГОТОВО Су ПОТПуНО једнако смеђе! (Поново меће медаљон на своје груди, крије витицу у џеп од кецеље, па излази десно.) З А В Е С А.