Недеља

Страна 68.

Број 5.

Ја ћутим. — А за многе је досад и платио... Је л' те да то неваља? — Неваља. — Ја га просто жалим; врло добар човек. Ја ћутим. — А и ви га свакојако жалите? — Жалим га. — А није, да кажете, неки човек јаког стања... Шта ви о томе мислите? — Ништа. Онда извадих мараму и почех брисати зној с чела, који ми је долазио више са унутрашње него са спољашње запаре. И он извади мараму и поче се брисати. — Запара. Ја ћутим. — Баш јака запара. Ја опет ћутим. — Је л' те да је запара? — Јесте. И опет идемо и ћутимо. — Е никад ми досад није било овако дуго време као данас!... Код мене данас крече, иначе сам увек по подне код куће... Шта радите ви кад код вас коече? — Ништа. — А кад перу ? — Опет ништа. — А то је за мене досада. Ја ћутим. — Је л' те да је и за вас досада? — Јесте. — А и жени је досадно кад се муж у те дане нађе код куће. Ја ћутим. — Је л' те да је и жени то досадно? — То не знам, алн знам да је мени врло досадно кад ме о досадама питају. Стигосмо пред кућу мога жиранта. — Е, хвала вам на друштву ! рекох ја и пружих му руку. — И ја ћу унутра. ја планух. — Али ја имам с њим у четири ока о нечему да разговорим!... Свако друго присуство искључено је! — Молим, молим! — извини се он и рукова се са мном. Ја уђох у кућу и на души ми лакну.

Али како мога жиранта није било код куће, то убрзо изиђох опет на улицу. А мој пратилац још пред вратима! — Тако брзо свршили посао?! — Брзо, полако, — то је моја ствар! — обрецнем се ја. — Молим, молим!.,. Само ме радосно изненађује та појава, јер сам мислио да 1=1 у дреждати најмање пола сата!... Куда ћете одавде, ако смем питати ? — У кафану. — Врло добро; онда "ћемо заједно. — Извините али ја тамо имам састанак са неким својимљудима... Другом приликом биће ми мило. — Ништа, ништа; сешћу ја за други сто... Кажем вам: данас кодмене крече. Прекипе ми, и мало је требало па да будем формално груб према њему. Али помислим: човек је био на великом положају и сутра може бити још на већем; ко зна за шта ми може још устребати и ко зна од какве ми штете може још бити! У нашој земљи је то најопаснија ствар, Данас није нико и ништа, и ти га као таквог третираш, а сутра је велики господин и сила првог реда! И то сила брутална, и сила која стоји у обрнутој сразмери према величини и снази наше земље. Значи: корачаш, а и не знаш да корачаш по супрашци под којом тиња живи огањ! То ме умири, и тако пођосмо даље ћутећи. — У коју кафану идете? — Како кад. — Ја нисам кафански човек, али данас, кажем взм, код мене крече!... Иначе све време проводим код куће. Изјутра идем на пијац, али се тамо мало бавим. Знате како је: све то измамљује човека на трошак. — Мора бити да имате јаку библиотеку ? — Па и немам .. управо, и немам ништа од књига; ја за књигу, право да вам кажем, не дајем пару... — То је лепо — рекох ја. — И ја за књигу не дајем ништа, и налазим да су књижевници и књижари просте мамипаре, и ништа више! — Тако је господине! — усхити с он. — Кажу: књига прекраћује време