Недеља

Страна 70.

Број 5.

одоли мојој критици, назове и кућном мушицом... Смеју јој се наша деца... Ви не познајете моју жену? — Не. — Пргава, иначе красна жена... И не знам откуд, њој теже пада мој пензионарски положај него мени! „Јадна жена!" рекох ја у себи. — И ове чарапе што су сад намени, то је моја рукотворина — рече ми он тишим гласом и узе задизати ногавицу, али ја и не погледах на то, нити шта рекох. Трамвај вужди и ми се у њему тресемо и "ћутимо. На станицама свет се силази и пење, и мој сапутник сваку особу одгледа с пажњом и готово са чуђењем.

Он се од тога толико пренерази, да је за неколико тренутака био савршено нем. — Ја из принципа не потписујем менице, нарочито на првом месту... — Али у оваком случају! — У таквом случају ја молим пријатеље за поштеду и извињење... Завет сам дао Жени! — Па ипак... ипак... — Ипак врло мучно... После тога, о таквом случају решава мој фамилијарни савет; и мој најмлађи синчић, који је тек сад пошао у школу, и он има решавајућег гласа... И падне ли само један глас против, ствар је пропала; а моја најстарија ћерка, девојка зрела и темељна, она вам је вечита опозиција!

Ј1ароднн музеј у Дтини

— Од сзега овога света ја баш никога не познајем, као и да не живим у Београду!... Познајете ли ви кога? Ја ћутим и премишљам о своме спасењу. — Ја сам вас и раније познавао, али нисам знз.о да сте тако прнјатан друг... Ја, до душе, нисам дружеван човек али данас, кажем вам, код мене крече. Ја строго ћутим. — А ако ни сутра не нађете жиранта?! У том добродошлом тренутку мени сину једна необично срећна мисао у главу. — У томе случају замолићу вас за доброту.

— Жао ми је, па ипак ћу вас — Знате шта! — прену се он и скочи на ноге — ја сам заборавио на један врло хитан и важан посао!... Извините! Хвала вам на друштву! Баш смо врло пријатно провели! Рукова се са мном и журно изиђе на платформу, а мало-после, кад се трамвај заустави на станици, видех га како се неспретно, као да га неко гура, смаче с кола и шљисну у блато. Насмејах се и на души ми лакну. Као кад се човек налази пред искушењем да учини злочино дело, па га Промисао од тога спасе, ето тако сам се осећао ја у томе блаженом тренутку.