Недеља

Страна 90

Број б

— У здрављу, Дамјане, рече Карамелита механички. Муж и жена опростише се, али ни једно од њих не беше изненађено овим начином растанка. Дамјан узе дреновак и шешир, пређе преко ораховог брвни, па се изгуби у шанцу око спахиског замка. * * * На осам часова после тога рађало се сунце изнова, лицем према колеби. Сва она збиља и тужна свечаност, која га је синоћ пратила при заласку његовом, била је само гола шала. — Река је блистала, певци су цвркутали, магла више Ебра се проредила, тице су безбрижно летеле, а по далекој дољи разлегало се пастирско певање и блејање стада. На небу је било оно исто синоћње сунце, које је за ових осам часова обишло целу земљу; прешло је преко тихог океана, било је на ручку у Америци, светлило на неким сватовима у Кини, огрејало плантажу хиндостанску и свето камење на гробу светитељевом, и сад се ево вратило с пута радознало да види, шта је са рибарем и његовом женом, које је оно синоћ у заласку свом оставило пред колибом њиховом? ТТТто се Дамјана тиче смело можемо рећи, да се одјутрос осећао много задовољнији но јуче,јер смо га видели где се певајући враћа из села, пењући се уз терасу својој колеби. Са њимеје ишло неколико сеоских рибара пебајући такође неку омиљену арагонску песму. Дођоше до покретног моста, прођоше кроз замак и стигоше на међу, између замка и колибе. -— Ала је силан водопад, рече један од рибара. — А мостић? запита Дамјан. Гле одиста, мост се скрхао, нестало га. — Како се то могло догодити? зар тако широко и јако брвно да се преломи? — Мораћу данас купити друго, рече Дамјан, слегнувши раменима; хајд, децо мопозите ми да извучемо мрежу.

Узе опет певати неку од омиљених драгонских песама и стаде извлачити мрежу. — До сто врага, ала је ово тешко, рече један рибар; ти имаш данас добар лов. — Најмање двеста ока, примети други; то је красан лов! — Чини ми се, рече онај трећи; да је само брвно пало у мрежу. Дамјан се само смешио. — Шта рече ти, колико је тешка мрежа? запита један од рибара, који је извлачио другу мрежу. Ево и ова није лакша, биће у њој најмање триста ока. Дамјан уздрхта као јасик спопаде га страшна слутња, чело му облише крупне грашке зноја. —- Дакле једна је мрежа толика као и друга, рече дрхћућим гласом, то је немогућно. Диже се па се упути колиби. Међу тим рибари извукоше прву мрежу на површину У тој мрежи беше одиста половина ораховог брвна. Ван сваке сумње неко је морао ноћу престругати дрвени мостић. Рибари једва дођоше к себи од првог изненађења, кад их просто пренерази друга, нова појава. Викнуше запрепашћени и устукнуше корак два назад. Њиховом узвику одговорио је као одјек један страховито боланјаук, који се чинио да из гроба долази. На прагу своје колибе стајао је Дамјан, укочена погледа, чупајући рукама косу. Изгледао је као фурија, која је из пакла побегла. Рибари су на дну прве мреже нашли мртво тело витеза Мекиненце. Дамјан је изашао из колибе кад је видео да ]е Кармелитин кревет недирнут и да ње нема. Кармелита је лежала на дну друге мреже, заједно са другом половином преструганог брвна. — Зар и она?! Томе се нисам надао. Зар и она! Е то је одиста, добар лов. Дерао се Дамјан. За тим побеже и забрави се у својој колиби.