Недеља

Страна 118

број 7

вом, билаје за њ баш тако исто загонетна као и за доктора. — А да ли сте кад год у своме животу имали воље да се жените? запита га лекар. — И јесам и нисам. Сећам се само да сам ио неки пут изјутра, пре но што устанем, помишљао на то, да би се ваљало женити. А после, до сутра дан, заборављао сам опет на то. — А данас? — Е ово данас много је озбиљније. Сад сам на томе ступњ}^ да ни моју собарицу не могу равнодушно гледати. Ви знате најбоље, да се ја нисам упуштао никад ни у какве љубавне односе са мојим млађима, да сам се тога чисто гадио, а сада ево готово да полудим за Јованком, која није већ више ни лепа ни млада. Дође ми неки пут да је загрлим па како му буде после, — Добро је што се уздржавате. Но, реците ми господине Монмориљоне каква јела једете? — Око једанаест часова поједем два ровита јајета, а после тога један котлет. Око шест часова једем само бистру чорбу. — Да ли пилећу чорбу? запита лекар. — На против. Ја је већ више не хмогу ни гледати. Једем обично лаку бургундску чорбу, а по неки пут и мало варива, али веома умерено. — Лекар је био без икаквог путовође и није умео објасннти себи шта ће му то значити. Чудновато, веома чудновато, рекао је неколико пута. За тим му од једном дође у главу нека мисао. — Господине Монтмориљоне, пијете лп што, кад устанете кзјутра? — Пијем. - - Попијем обично једну шољу каве.. — Да ли сте кад год осетили да та кава има необичан укус ? — А, ви мислите на укус кавин? Е ако се не варам, чини ми се, да је у последње време изгледала мало опорија но пређе.

— Врло добро, рече лекар, сутра изјутра посетићу вас, али молим вас да каву не попијете пре мога доласка Мислим, да ћемо пронаћи кључ ваше раздражљивости. * * — Но, запитам лекара, јесте ли нашли што у кави Монтмориљоновој? — Нашао сам у њој срество за полмлађивање,.. — У каквом облику? —Ах, ала сте безазлени. Зар сте већ заборавили на ону ђачку песму, у којој се вели, да се човек може подмладити ако узме известан прашак.. Негдашња љубав вратиће се понова... Ето такав је прашак сипала Јованка у каву свога господина. Она није хтела бог зна шта: хтела је да буде његова а његов новац да постане њен. — Шта, зар је она ишла на то да је старац узме за жену? — Погодили сте. Лукаво се досетила, да на тај начин улови у замку Монтмориљона, који је само са њом долазио у додир. Она је систематички радила на томе да ]е старац.... — Да је старац огласи за своју наследницу. АНЂ А - Рладислав —

I Укусно намештена соба. На дивану седи Петар. младић двадесетих година, лица свежа, косе смеђе, очију изразитих. Лепа служавка Анђа, која је већ два дана у отменој кући Петрових родитеља, дође и избриса слике и сто у истој соби, као да је хтела да покаже фину облину свога гипког стаса, својих днвних, заводљивих мишица, сјајност црне косе и црних очију, и израз бу'ног унутрашњег живота, дубоке страсти, која се огледала на њеном лицу. и дрхтању њених младих, једрих т рз^ди. Таман је отишла, а на вратима се