Недеља

Страна 120

број 7

је волиш и задовољавао би се са служавком... Отишао би својој виСокој драгој и клео би јој се на верност... Дакле: није служавка за оно неколико тренутака... — Не.... и опет не, то је твоја тренутна лудост Опет ћеш ти бити паметан. Још си занет. — Луд сам, волим да сам луд, али поштен. Поручи госпођици да се не могу скоро с њом видети. — И рећи ћу јој да во1гиш своју слу. жавку. —- Можеш. III. Ноћ. Сви су поспали. Петар се притајио, али је будан. Већје 11 часова.Лагано устаде из кревета и навуче панталоне и прслук, огрте собникапут.али све врло тихо, јер је соба мамина и татина била отворена. Отворио је добро подмазана врата и пође ка Анђиној соби. Анђа је лежала на кревету. Груди је притисла рукама, главу забацила и кроз полуотворене очи примала зраке сребрнастог, бледог месеца, који је пли-

вао по ситном белом праху шго се прелива као стуцано сребро... Звезде су дрхтале. Ведра јесења ноћ, пуна тајанственог дрхтања и мириса. Отворени прозори без завеса пуштају свеж вазд ух, а доле у башти позне руже и јесење цвеће умиру у позним и благим ноћима. Петар 1е ухвати за руке лагано и мирно, пун светлих осећаја, с уверењем, да неће УЧИНИТИ ничлта рћаво овој младој девојци што 4 лежи пред њим. — Анђо! — Ко је? — Лакше, лагано. — Ах! ви сте ! —- Будите мирни. Ја вам нећу ништа. Будите спокојни. Ја знам да сте ви сирота девојка: нећу да тражим од вас оно, што ми не"можете дати, ја вас само волим. Анђа га је гледала збуњено. Он јој Збуњено је

Сни х-и казетана 0 4 ет. Ил. Обрадовића Слика 4. Ј1РОБЕ 5ЕЖИЧНИМ ТЕ/1ЕГРАфОМ

тако узвишен.

се чинио говорила: — Ја сам проста, сирота девојка. Зар ја могу бити вољена? Ради своје мајке морам да останем часна. Ја вам