Недеља

Број 7

Страна 121

не верујем много, ја вас сеипак боЈим. — Али, ја те волим. — Шта мени вреди то? Ја не могу бити ваша.. Ја сам мала за то.. Продати се нећу, још нећу. Ви се ва- Р рате ако тако мислите. — Реците ми, Анђо, можете ли ме волети? — Ко зна... ја вас волим, волим зато што сте тако добри, поштоваћу вас што сте мој млади господин, који не ће да чини насиља. — Зар би ко то могао? — О, могаоје — онаје постајала слободннја, — могао је. Г1ре но што сам дошла код вас, била сам код једне госпође која је I мала тако ужасног сина... Он ми је плаћао. Ја се гадим. Ја сам сирота девојка, али ја не дам себе. Он није био тако млад и леп као ви; онје био жут, испијен, ружан.. . где није ишао!.. Ја нисам хтела, нећу тиме да се раним, имам своје руке, — недам никоме мој образ... На то он нема право. Ако је богат, ако му је Бог дао — ако! не дам нико да ми отима... Ја сам девојка, али онога кога мрзим — тешко томе. Она устаде. Стаде као човек, јест: као човек који је моћан и неустрашим у брањењу својих права и рече:

}4и.кола Ч-рнишевгКи пиеац романа „Шта да ее радн?" који саш «-ад излазн у идличном пр воду г. Радичевића

— Ја сам своја! Нико нема право на мене, док му га ја не дам. Петар јој приђе, узе је за руку и рече: — Лаку ноћ! Оћу да вас пољубим. Пољуби је она му рече : — И ја ћу вас. Волим вас... и смејући се, задрхтавши од нечог узбуђ-ња, лољуби га. —- Останите. Стеже му руке, затим: — Ја вам ве^ујем. — Ти ми ве'зујеш ? Стаде је љу1ити, одведе је о прозора и загледа се у њене светле, блиставе очи. Она је дрхтала, смејала се. Бојажљиво се беше припила уз њега, загрлила га и ућутала. Владала је тишина. Гледали су у прозрачни поноћни плави мрак. Петли су певали. Сат је избијао 12. Нису умели да говоре. Петар се тржеи рече: —- Певци. — Зора. — Не. Поноћ. Анђо лаку ноћ. Пољубио је и лагано се извио из њеног наручја, изишао из кујне, и пун непојамне екстазе, која испуњава груди човека који је радио све добро, леже у свој кревет. Анђа је дуго плакала на своме кревету, није знала због чега.