Недеља

Страна 110

Број 7

СЕВДАЛИНКЕ —. Благоје |4ед. ^ечкић —

Пролеће дивно мириши! Уздиши, драга, уздиши! И јецај плачи до зоре Ко срце моје што горе. Болна ми душа топи се, Клонула снага ломи се, Туга је моја голема, До Бога теже и нема, Пролеће моје мириши! Уздиши, драга, уздиши!

А Ђ У Т А Н Т — ЈУГареел ЈТрево —

Госпођа Викторија Лансини, господину Ђорђу Бриану: ,,Господине, писали сте ми једанаест пута за време како играм у вашем месту. „У првоме писму било је од прилике ово : „Вечерас ћу бити у трећем реду седишта с десне стране оркестра. Познаћете ме по ађутантској униформи и црвеној ружици на њој... Онај, који вас обожава. .." Видела сам вас тамо збиља. Не могу рећи, да сам вас гледала пажљиво, пошто је расејаност на позорници веома опасна; али сам ипак познала, да је тамо мали официр, веома млад и особито мио, да седи на означеном месту с дивном црвеном ружом, као одликом. Кад сам другога дана дошла на пробу! предадоше ми ново писамце, које сте ви потписали. Овога пута четири пуне странице, писане нај дивнијим рукописом, који сам икад видела. Писали сте, да веома патите због тога, што не смете да ми се приближите, да морате са мном говорити, задржати се часак поред мене... и ништа више.., Ништа вам друго, велите, не треба, па да постанете најсрећнијим човеком на свету. — Убеђена сам, да сте ме држали за веома злу или неучтиву, кад вам на прва четири писма не

одговорих ни речи. — Али, не чудите се. Надобијала сам се толико подобних и страсних писама, која обично исказују овуједину мисао потписанога: „Говори се, да та певачица даје састанке.:. Ја сам млад, без новца. Шта бих могао да ризикујем.., Покушаћу!" Нисам одговорила... а ви сте ми писали свакога дана! У тим свакодневним писмима било је нечега и од истинске грознице; јер место да их употребим за пробање справице за коврџење косе читала сам их од почетка до краја. Беху што даље, све ватренија и мање учтива. Наговештавали сте ми, да знате, зашто вас не примам: „Ађутант артиљеријски... нико и ништа, а за цело није ни богат..." Додавали сте, да ипак то не заслужујете, ма да сте, душе ваља, из унутрашњости, ипак сте, велите, из добре породице, која има и нешто имања... да ћете постати порезник, што је такође леп положај, или ћете радије остати при истој служби, ако то будем желела, па ћете постати официр. Шта сам имала да вам на то одговорим, реците ми молим вас! једини је одговор био могућан, зар не ? „Очекујем вас вечерас." Али ја нисам могла, нити сам хтела да вам то одговорим; јер сам желела да вам што пре објасним. Ви сте пак од тог доба стекли убеђење, да жени моје врсте није упутно указивати много искрене пажње; да је то у најмањем смислу наивност... Метнули сте дакле просто у коверат пет хиљадарки... (Ах тих пет плавих хиљадарки! Уверавам вас, да ми је студени зној избио по челу, кад сам их угледала и уверила се да су од вас!) Тих пет хиљада франака пропраћале су само неколике речи, написане на комадићу хартије: „Ађутант Бриан жели да проведе вече с госпођом Лансини. Моли за одговор." Одговор је био тренутно враћање ваших пет хиљада франака. Пошто сте добар дечко, појмили сте, да сте увредив жену, можда ма и непоштену, али жену, на коју нисте имали никаква права,учинили рђавштину . . И тада сам тек добила једно од