Недеља

Врој 7

Страна 111

најочајнијих ваших писама, поСледње, којим ме молите за опроштај, Него зашто га, по Богу, завршавате претњом? „Добро, велите, видим да ме нећете никад љубити; да, сада ћете ме; пошто сам вас увредио и презирати. Остаје ми једини излаз. Чекаћу до сутра у вече. Не добијем ли до тога доба писмо, којим ми јављате; да ћете ми припадати, у уторак ћу бити мртвац, С Богом госпођо! Заборавите ађутанта Бриана и будите. срећни." Боже мој! Знам добро, да се веома често такве речи пишу ма да се нема ни мало воље оствариТи их. Скоро никад! Ах срећна мисао... Ви сте полудели, читала сам ваша писма; видела сам како сте нервозни толике вечери на седишту близу оркестра!... А после оних пет хиљада франака! Тако огромна сума за ађутанта. Бог зна где сте је нашли! Све ме је то помело. Бојим се одиста и зато вам овога пута и одговарам. Желите, да вам припадам. Цените то више него живот. С тога се не могу, мило дете, ни љутити на вас, што 1?ам се допадам: на послетку то ми и ласка. Не замишљајте, да ми се баш не допадате. На против, допадате ми се веома и убеђена сам, да ћете имати у животу успеха. То све велим за то, да бих умирила лепог, заљубљеног ађутанта. Али сад, расудите, да ми се о тим жељама, које сада изазивам код вас, говорило пуних двадесет и пет година, од како сам код позоришта, говорило ми је вечерима, да не рачунам дане и ноћи, мното младих и сиротних људи... и не срдите се, што сам дошла до тога, да жеље мушкараца сматрам скоро као ништавне, скоро без вредности, као крајњи резултат својег присуства и гласа. Убеђена сам, да би друга уметница на моме месту побуђивала исте жеље и страсти.,. Ах! кунем вам се, да ме све то не мами, нити ме радује. Нарочито кад се помисли да: имам деветнаестогодишњег сина!... И једино то ми изгледа на крају крајева Као поклон...

Одговорићете: „ ЈБубим вас свим срцем, трпим веома, радије ћу изабрати смрт... А да сте ноћас провели ноћ за пет хиљада франака". успокојили би се и умирили, и не бисте желели Да умрете... А кад бих вас вечерас позвала пустили бисте, ме сутра са свиМ мирно да отпутујем у Белгију... Мора бити једном моја па ме се после мало тиче, коме ће у будуће припасти и шта ће са њом даље бити... Или то можда не вреди и за вас ? Часак радоСти вас не би умирио ? С тога вам, мило дете, не смем пожелети ни тога једнога часка! А да вам баш кажем истину) заиста страхујем, да ме љубите озбиљно и зато вас у опште нећу ни да примим. Не полажем много на честтост, верујте ми... Лудост најмлађе лудости и жалосна стварност мога заната бацили су ме у многа наручја, тако, да ми не би ни најмање шкодило, да се и вама цредам, услед тога разуме се, не бих била много гора Тешко вам је, што вам то кажем? Тим боље, излечићете се ви те болести... Нећу да ме љубите! Ви у вашем добу треба да љубите само младо девојче, спрам вашега доба или жену, којом ће те се оженити. Предате ли ваше срце мени, шта ће бити од вас? ја не могу провести свој век у вашем гарнизону.. А отићи са мном ? Напустити службу ? Постати глумцем или и горе пуки љубавник.глумице, који је праги на њеном путовању? Ви се срдите? Али шта вас друго чека, пријатељу? Верујте ми! А шта би чекало мене ? реците! Р(ад бих вас повезла са својим пртљагом, као што сам то, на жалост, видела код неких глумица мојега доба, које су водиле собом младиће, који се не би могли с вама ни сравнити. Немам илузија! После неколиких лудих дана увидели бисте, да сте се жртвовали (велим као што мислим) —- старој жени.. Старици, да, старој, разумете ли?... Била сам негда доста лепа и зато могу данас признати, да је крај лепоти. Сачувајте, драго дете, у својој успомени слике Маргерите и Миреље онако, како их