Недеља

Страна 112

број 7

ми оило лако говорити о самој себи, као што сам учинила.ЈА желите ли знати, шта мије за то|дало^снаге,^рећићу вам искрено.

је извајала шминка, костим,! сјај светлости и музика. Плакала бих због илузија, које бисте изгубили, кад бисте ме видели онакву, каква сам у истини, какву ме је начинило мојих педесет годиница!... И замислите, да бисте природност познали тек, кад бих вам припала. И да бих • • вас ја почела љубити управо у тренутку, кад би ви добили вољу да ме напустите... Ах, не! Моме добу не ириличи предавати се таквим авантурама! Бити у педесетим годинама љубазницом старога банкара или ветрогоње, то приличи моме занату, и срце ту баш ништа не ризикује. Али нећу искрену младу страст; у мојим годинама не бих имала чим да је заменим; нити бих имала чиме да је одржим. Појмите, дакле, да ми је много стало до вашега добра и да ми не би било. много тешко провести вече с лепим ађутантом?... Помишљала сам једнога тренутка: не би ме то стало ни толико труда, колико написати ово дуго писмо. Али расуђујући, дошла сам до тога, да у замену за часак грозничаве радости, у којој сте о мени сањали, могу вам дати нешто боље, него ли делић страсне ништавости. Прилажем овоме писму своју слику, рађену пре петнаест година, кад сам * још и у очима љубазника била она лепа Кад сам добила писмо, којим ми сажена, којом вам сад изгледам на позор- општавате, да ћете се убити, сетила ници. Сачувајте ту фотографију; јер је сам се свог дерана, који баш сад надоказ, да се нисам исмејала љубави пушта завод и ступиће у службу као малога ађутанта с црвеном ружицом; а и ви... Представила сам себи, да је војто доказује и посвета на полеђини. ник као и ви, у малом провинциском А сад, мило дете, одлучности! Није месту и да лудује за певачицом, која

Иеторик Л=> убомир Ковачевић члан Кра љ.^Српске] Академије ЗНАМЕНИТИ И ЗАСЛУЖНИ СРБИ У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ