Недеља

Број ?

Страна 113

ДЕВОЈАЧКЕ ИСПОВЕСТИ 1_ош$ Аг1е1ћ

(Свршетак) V. Трека прича\ „Како по свзму изгледа, и ја сам у неколико љубила, само што нисам у стању да одгонетнем, да ли је то било грешно, или само онако у пола. Према свом здравом разуму замишљам, да није било ничег неморалног, ма да се тако рећи стидим што овде пред вама, о томе и говорим. Али кад већ све желите да и мене с љубавне стране пззнате, испричаћу, шта ми се једном десило и што ми се сад понавља често пута.Тада управо нисам хтела, боље, нисам знала хоћу ли то или не. И зубима и ноктима сам се бранилч, па ипак се десило. Тако само собом, можда је морало тако бити! | ЦПосле ових речи прође Тамариним соблчком уздржавани смех, шапат и жагор, што честиту приповедачицу доведе у отворену забуну и неприлику. И Уши јој се зацрвенише, лице запламте, а усне од срдачнога узбуђења подрхтаваху. „Дакле, продужи већ једном!" понуди је једна слушатељка. И девојче се расприча: „Можда ми нећете ни веровати, да ме је једном заволео — ђаво!" Десеторо девојака узвикну. „Та мани, Бога ти, ваљда није баш тако!" „Ђаво, прави ђаво! Прљав, мршав и отрц н као олињали стамболски пас. И зубе је кезио и церекао се, чим ме угледа. Била сам тада случајно доле у приземљу. Врата су била већ забрављена. Док ти он, миле моје, тек кроз прозор хоп! и већ ме је држао. Узвикнух; грозно узвикнух!" „Не, вичи, госпођице!" рече одмах улагујући се. „Не мами бар своје родитеље ђаволу у шапе. Даћу им мира души, ако ми обећаш, да ћеш ми драговољно бити невеста! Шта велиш на то, хе, хе, хе, хе? Твоју ћу душу, кад се буде од тела одвојила пустити мирно

Предеедник еадашзљег либералмог кабинета у ЕИглеекој АСКИТ X еа евојом гоепођом ма одмору у Француеком приморју, „Коме?" „Па, томе ђаволу!" „Зашто се ниси дерала?" „Беше мб издало грло." „Ја бих га уједала!" „Уједала сам га; парчад сам му са тела откидала." „Очи бих му ископала!" „Хм, нисам могла, држао ми је руке." „Зашто онда ниси побегла?" „Ноге су ми од стра клецале." „А он после тога?" „Стидим се да причам...." „Да ли те је ипак пустио?" „Пустио, само •— било је већ доцкан."

случајно у томе месту игра... И убити се због ње, утећи из службе, красти и упропастити живот ње ради:! Надам се и верујем, биће свега заштићен, кад и ја вас данас сачувам! Амо образ, деране, да вам ути- _ снем два тонла пољупца као — ваша мајка!

да оде Богу; пз правце у рај, а^о пристајзш. За то сад ни речи! " Ох како сам дрхтала! Од страха изгубих и глас..." и... не хотећи, предадох му се.. " Десет девојачких гласова узвикну ужасно