Недеља

Страна 116

Све су трептале удивљене и у сањивој узбуђености... Ни једна више не навали да још што чује. А овим је завршена и исповест „погрбљене, „девете." Било је већ касно у ноћ, кад су девојке отишле, а Тамара се осети опет остављена сама... сама себи... РаЦбзу.

Лекар је држао да се с г. МонмориЂОном догодила каква несрећа, можда га је ударида капља или је навалила крв. Монмориљону је сада шездесет година. Своје здравље и челичну конструкцију изгубио је само с тога што се није женио, јер крај свега тога што се о самом браку изражавао веома

ПДРИСКЕ УЛИЦЕ ЗА 0РЕМЕ ПОДЛАЗЕ

ШОЉА КАВЕ ПРИЧИЦА Емида ^едмоа

Знате ли како се једном шољом каве долази до богатог наслеђа? Ако не знате, онда чујте ову историју, коју ми је јуче успут испричао један од наших најодличнијих лекара. Тај мој пријатељ, лекар X. добио је ту скоро писамце од господина Монмориљона, у коме је само ово било написано: ,,Дођите одмах, журно сте ми потребни," лоше, опет зато није живео „целомудрено." У његовчм жилама текла је крв окужена триестогодишњим ]'решењем његовим. Кад неко има такву рђаву прошлост, онда се у свако доба може надати некој несрећи. Лекар је, дакле, похитао код болесника. Кад је лекар ушао у собу, Монмориљон је седео у наслоњачи до камина, па је избацивао густе колутове дима, пратећи их веселим погледом. Лице му се светлило, очи зажариле, а по целом телу осећао је неку пријатну грозу... Монмориљон био је спремнији за свадбу но за путовање у Пер-Лашез, Осећао се бол.е 1но икад пре трга, # ' #