Недеља

Број 8

Страна143

Његова мати! Како се он слабо се- молим те. Молим те скини Амадеја са ћаше ње! Мораде се напрезати да би столице па дођи с њим на балкон. нашао њену слику у магли својих ус- Било је свеже на високом балкону. помена, те женице онако бледе са ди- Сунце је зашло. Велики су облаци савним плавим очима, главе увек нешто да личили на златне брегове, а из озанете у страну као да не може под- колних вртова дизаше се пријатан дах

нети терет своЈе дивне кестењаве косе, и са болним и суморним подсмехом на уснама, подсмехом оних, који немају дуго да живе. Она би му онда дотернвала одело

зеленила. —- Добро вече, г. Виолете — чуо би се изненада пријатељски глас — зар није лепо вече? То је био сусед г. Жерар, бакро-

и пољубила би га чешљајући га; затим резац, који је такође хтео да ужива у би постављала сама сто и никад не би свежем ваздуху на својој половини балзаборавила један леп суд са цвећем. кона, пошто је цео дан био нагнут над Тада би дошао отац! Ах, није ли својом таблом. Био је крупан човек, он био човек, који се прави бог добродушног изгледа, тај стари ћелави зна како важан. Човек миран и још Жерар. Његова риђа брада почела је сметен. Али зато је код куће ипак по- седети, а капут му је био отрцан. Одкушавао да буде весео. Г1ре но што мах би запалио лулу која је за главу би га пољубио дохватио би дечка и имала лик Абу-ем Кадеров # ). До душе подигао би га што је више могао у био је тако поцрнео, да је човек могао вис. Али кад би за тим, пољубивши јој само распознати чалму и очи, поштоје очи, задржао своју младу жену у на- и једно и друго било од белог савата. ручју, како је забринуто изгледао кад Одмах за њим изишла је и његова би је запитао : Данас ниеи кашљала? супруга, дебела жена веселих очију. Она му је стаЛно одговарала: „Са- Она је водила собом своје две ћерке; мо мало", али је при том обарала мања је била за две године млађа од очи као оно деца, кад лажу- Амадеја; а друга која је имала десет Отац је по том облачио свој стари година и већ личила на разумну девојку, капут, ма да нови нкје био са свим била је она пианисткиња, која је један нов; посадили би Амадеја на његов}^ сат дневно свирала Маркајуеву „Инвисоку столицу, а мајчица би донела дијану".

из кујне зделу са чорбом. Рашнривши убрус, отац би редовно нервозним иокретом руке забацио прамичак косе, који му је неспретно спадао више десног ока. — Ја бих рекао да ветар не дува с вечери?... Би ли изишла на балкон, Лучијо? Деде, огрни се — тако Ш го-

Деца разговараху кроз ограду, која је делила балкон на две половине. Лујза, тако се зваше старија девојка, која је знала читати, тихо је причала малима дивне приче: Браћа продају Јосифа, Робинсон опажа људске стопе. Амадеј, коме су на слепоочњачама избијале прве седе длаке, још се добро

ворио г. Виолет док му је жена во- С ећа како су му жмарци пролазили кроз дом што је преостала у крчагу поли- тело кад би дошло оно место, кадвук вала цвеће које беЈаше пресађено у дугуљастом зеленом сандуку. *) Чувени кабилски шеик који је 18 го— Зашто бих се плашила, Поле, дина бранио Алжирију од Француза. Д0БИЛИ"С\10"К т Ш Ш РУКАВИЦА ШТРИНАНИХ И НОЖНИХ 1*1 у врло великом избору ГДЛАНТЕРИеК* и Ј10М0ДНА ТРГО&ИН# КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА -БЕОГРАД